Pre deset godina grupa građana Sremske Mitrovice pokrenula je inicijativu da se prosjaku Jusi, “dobrom duhu” ovog grada, oda počast u vidu spomenika u prirodnoj veličini koji bi bio postavljen na Trgu Ćire Milekića broj deset, gde je ovaj mali čovek velikog i dobrog srca prosio kako bi najpre dao drugima, a njemu šta ostane.

Sada čitam ljute proteste protiv dizanja spomenika Jusi, na mogu se načuditi i pitam se zar se moj rodni grad toliko promenio. Zar su se promenili ljudi? Šta je s onima koje sam poznavao. Mirnim, pitomim, toletantnim. Gdje god sam išao i kad god sam pričao o gradu moga rođenje, govorio sam da su tamo najbolji i najtolerantniji ljudi. A sada, ne mogu da verujem da se bune i da iskazuju nezadovoljstvo zbog spomenika Jusi.
Eto našla se grupa ljudi koja je pokrenula ideju dizanja spomenika Romu Jusi, kao spomenik malom čoveku i toleranciji, a sada ispada da to mnogima smeta, da ne odobravaju i nisu tolerantni. Oni po svemu sudeći nisu dali novac za spomenik, pa se već zbog toga ne bi trebali ljutiti, a to što govore da je spomenik trebao biti podignut nekome važnijem, ništa lakše, neka se dogovore ko je to, neka pokrenu inicijativu i počnu skupljati novac. Ako se spomenik mogao podići Jusi, moći se i drugima koji ga svako na svoj način zaslužuju. Grad je dovoljno velik da ga se može ukrasiti novim spomenicima, za nove generacije. Vreme ionako prebrzo leti, opterećeni smo svi sličnim problemima, pa ako budemo malo tolerantniji, biće nam lakše.
Jusa nije svojom voljom bio prosjak, nije verovatno ništa učinio da ga ljudi vole, osim što je bio svakodnevno u gradu. Što zaista nikome ni želeo zlo, što su ljudi navikli na njega i zavoleli ga bez uslova, bez namera i računa. Voleli su ga kao dobru dušu. I sve one priče koje sam do sada čuo, a koje su u mnogo čemu preterane i zlonamerne, dokazuju da je bio čovek, baš kao što smo i svi mi ljudi s dobrim i lošim stranama.
A zašto su Jusu građani Mitrovice prihvatili, tu nema objašnjenja i svaka reč bila bi suvišna. To je isto kao kad objašnjavaš ljubav a ne znaš da objasniš, jer taj osećaj i ne traži objašnjenje.
Tako je i s Jusom. Svako ima neki svoj razlog. Nekome je bio navika i grad bez njega nije isti, s nekim se i on družio, nekima je, kako sam čuo, pozajmio i novac. Neko mu je sredio da ide na more, da i o tome se pričalo kao o njegovom grehu.
I da Jusa nije bio školovan nije znao ni pisati ni čitati, a nije bio baš ni vešt dobar sagovornik. Ali je imao dobre i pitome oči kojima je govorio više od reči.
Drago mi je da je spomenik Jusi tu i da se Sremska Mitrovica može svrstati među gradove koji su već prije nje imali svoje junake, prosjake. Da oni koji se bune protiv spomenika trebaju znati Sremska Mitrovica će u svetu postati poznata i po spomeniku Romu, i prosjaku, i običnom malom čoveku, i toleranciji. Zato apelujem na sve koji su do sada izrazili svoje negodovanje da promisle.
Koliko je njih lično košta spomenik Jusi i koliko će im štete doneti a koliko pozitivnih mišljenja o gradu u kome žive. Jusa za života nikome nije načinio štetu, pa neće ni kao bronzana figura. A svet će znati proceniti to što su Mitrovačani uradili…