Završilo se još jedno poglavlje večnosti.

Stranice ispisane danima

još buncaju slatkom

jezom postojanja.

Napolju se gole grane trzaju na vetru –

slične vezanim bolesnicima

u tvojoj bolničkoj sobi.

Kad neko niz hodnik poviče:

“Sestro!” –

po broju udaraca potpetica znaš

u kojoj sobi će krevet

biti pretvoren u pistu,

čija će duša ćutke

poleteti u nepoznato…

Ti bespomoćno ležiš

i slušaš kako ti

noć priča tvoj uzbudljivi život,

dok bistra tečnost

kaplje kroz iglu

u tvoju ožednelu venu.

Sahara u tebi i oko tebe.

I na tren, njen nasmejan lik,

sazdan od svetlosti neonskog sunca

što s tavanice žari ti oči.

I radost! Otkriće da postoje

velikodušni predeli lepote,

muzika, more i mit o savršenoj ljubavi.

Stihovi pisani da budu tvoja sudbina!

Duša koja to traži, nalazi i vraća se.