Piše da će biti potpuno iskren, kao nježni stranac,

da mu se ne umire iako u ogledalu često vidi bijelog vuka.

Strogi mu grad zlokobno pleše pred očima i,

prozore, piše, nikada ne otvara.

Ali, piše, neka ne brinem, on je bio poštar,

veseo i zabavan inače.

Ima i prsten od svoje pokojne žene.

Ona je voljela njegovu srebrninu i uniformu.

On je sada dobro, piše, operirao je ljubav,

odložio je ludinu kapu i utišao bubnjeve

u slinavu srcu.

Iz Sigeta je i svi ga znaju. Bio bi mi dobar muž.

Ipak je zabavnije živjeti u pilotskoj kabini s nekim, piše.

Ponekad povraća iza zgrade, od pogleda na

sve te napirlitane lutke

(a ne, ne , ja nisam takva, vidi on)

pa hoda sav zelen u licu od haustora do haustora

gdje čita nova prezimena i to ga živcira,

jer nekada ih je sve poznavao.

Otvorit će sve prozore, piše, cijeli globus.

Uranjat ćemo ruke u bedra divljine,

u opasne močvare, u planinske vrhove.

Izvodit će me van, stalno negdje van i

smijat ćemo se, piše velikim slovima i

imat ćemo svoju himnu, piše,

samo neka pristanem, jer imam zgodno lice

i preko fotografije, piše, on Vidi da sam dobra duša.

Odvest će me pred bočni oltar,

(a možda zaglavimo i u vječnosti),

onako tiho, svečano, da mu krv ne kola bez veze

dok mu čelični tornjevi plešu pred očima.

Zato treba mene, vučicu, piše,

da ne poleti, jer njemu se još ne umire!

I zato, neka mu napišem pismo!

On će ga strpljivo čekati

i život će nam biti med i mlijeko!