to što čuješ nisu moji koraci u papuče uvijeni s čarapama vunenim na pruge

to što srčem kafu krmeljivu nije moj zvuk

to što zevam kao da zovem pticu u usneno gnezdo da se vrati

nije moj miris

to što tvrdim da se nikad neću odmračiti od tvoje nežnosti

nije moj ukus

to što sada kukam kako sam te zbog reči šale izgubila

nije moj vazduh

to se ja samo pravim da sam normalna

jer moraću biti normalna u ovom svetu

odvaljenih digitalnih balvana kad odeš

jer ako me ludilo odnese na tu stranu

uskratiću ti jednu divnu romantičnu priču

u kojoj lovimo ribu i pečemo na žaru

kao neki san mi se oteo iz uzdaha

i odneo polovinu mog naručja s tobom

a ja eto ipak neću da budem tužna

ne umem to uprkos svim nastojanjima da isplačem

pojma nemam šta

jer kad to počnem ja se jednostavno nadjem u nekom vicu

ili mene vic nadje da mi se nasmeje da mi namigne i kaže

ma idemo dalje

pokupi ostatke hladnog doručka

zapuši usta brbljivcima

zakopaj ratnu sekiru

otkopaj to srce već jednom

skoro će proleće