Ovoga jutra želim da govorim o dvema stvarima vezanim za Ameriku. Prva je o znajnju i glasovima koje nećete čuti u korporacijskim medijima i druga se tiče crnog talasa američkog filma i ostvarenju Lovac na jelene Majkla Ćimina.

Dakle, ja sam kao misleće biće protiv svake vrste generalizacije. Ne poistovećujem jednu naciju, njenu kulturu, njene zvezdane trenutke sa interesima moćnika koji je vode u datom momentu. Takođe, danas mnogi u ćutanju traže spas, smatrajući to veštinom i mudrošću, a zapravo je reč o kukavičluku da nam kao Kusturici prvo ne oduzmu nagradu, potom gaće i na kraju život.

No, vratimo se prvobitnoj temi. Postoji jedna institucija u Americi koja se zove Kongresna biblioteka u Vašingtonu i broji 29 miliona katalogizovanih knjiga i drugih publikacija. Tu je skoncentrisano ogromno znanje čovečanstva. To je Amerika Toroa, Emersona, Vitmena, Hotorna, ali i Normana Majlera, Hemingveja, Pinčona, Beloa i meni najdražeg Bukovskog, zbog koga sam postao pisac, ma šta to danas značilo. Njihove glasove nećete čuti na CCN već samo i jedino ako otvorite korice njihovih knjiga i pročitate o čemu su razmišljali. Odmah će vam biti jasno šta misle o našoj civilizaciji, o političkim i drugim nuždama… To je Amerika sa kojom polemišem, to je Amerika koja se meni obraća, a ne porparol Bele kuće ili spikeri Coca-cola medija.

Ideja da se podigne Kongresna biblioteka u Vašingtonu potekla je od dvojice predsednika Džejmsa Medisona i Toamasa Džefersona. Ona je trebalo da bude ustanova u koju dolaze senatori i kongresmeni da crpe znanje kako bi njihove političke odluke bile što mudrje. Od toga nije bilo ništa. S vremenom, uticaj biblioteke na politiku je postao nikakav. Senatori i kongresmeni zadržali su se na prebrojavanju love… A da nisu, možda bi našli u biblioteci knjigu Džejmsa Bilingtona “Ikona i sekira” koja govori o istoriji ruske kulture. Ovaj izuzetni intelektualac je više no i jedan drugi zapadnjak pronikao u tajnu ruske duše. Čitanjem njegove knjige, možda bi donošenje odluka bilo potpuno drugačije u odnosu na Rusiju i čitav slovenski svet.

Završni kadrovi filma Lovac na jelene govore o svoj apsurdnosti sveta u kome živimo. U tim kadrovima vidimo kako se ruski doseljenici, u jednom malom američkom gradiću, okupljaju na daći svog pokojnog prijatelja koji je izgubio život u Vijetnamu. Tu su i dva njegova najbolja druga, jedan koji je ostao bez obe noge i ruke i drugi kome je duša zbrisana postvijetnamskim sindromom. Svi oni pevaju pesmu Bože blagoslovi Ameriku. Ne znam šta rade doseljenici Rusi u Americi danas, ali onda su ostavili svoje živote, braneći američke interese u Vijetnamu. Ne znam čiju zastavu kače i koga se stide i koga se stidi Amerika…

Ali mene je stid zbog ovog čovečanstva kakvo jeste i zbog trenutnih vrednosti ili bolje rečeno naopakosti koje propoveda.