Tekst i fotografije: Gradimir Aleksić

..od svih tema koje sam fotografisao ili pisao o njima, najtužnija je bila ona o rudarima… prvi silazak na 750 metara u dubinu Srbije u metanskoj jami Morava u Aleksinačkim rudnicima, otkrio mi je sav jad jednog društva koje vekovima ponavlja mantru da je “to takav posao i ta se te stvari dešavaju”…silazak u borsku jamu Krivelj me je naučio da je spora smrt uzrokovana plućnom silikozom uračunata u radnu biografiju svakog rudara, a Priču o rudarima koji treniraju boks u Hrastniku, rekla mi je sve o podeljenosti društva u kome su “Bosanci dobri za tuču, dok slovenački rudari vežbaju horsko pevanje”… ali, uvek i svuda me je jednako kao i mračna i zagušljiva okna, gde je pacov neretko saputnik kome se ostavlja deo obroka, jer je dobro imati ih u blizini kao pouzdanije detektore metana i ostalih gasova, užasavala slika rudarskih kolonija, koje su uglavnom bile favele, često bez osnovne životne infrastrukture… nakon rada u paklu pod zemljom, život se nastavljao u paklu na površini… i uvek tako, gonjeni podizanjima proizvodnje i normi zadatih iz udobnosti ministarskih kabineta, svojim životima su rudari lakirali grafikone predsedničkih govora na temu radnog patriotizma… i ono rudarsko “srećno” izgovoreno svakog dana bezbroj puta, je tužni pokušaj da se prevari sudbina koju ne propisuju samo gasovi, požari, eksplozije i odroni, nego i svaki beskrupulozni ,utovljeni politički ološ ,za koga su rudari i njihove porodice statistički podatak u bruto nacionalnom proizvodu, a kao ljudi potpuno nevidljivi…