Bio šofer, Kum Vladika su ga svi zvali, koji je vozio na relaciji Sarajevo-Beč-Sarajevo, a mi dok smo još živjeli u Beču, često smo putovali s njim. On je bio baš ono sve što bi se danas smatralo primitivnim, zaostalim i seljačkim, ali meni naravno to sve ima nekog šarma. Plus mi je dozvoljavao da pušim ako sjednem skroz naprijed do šoferskog mjesta, da ne smeta drugim putnicima, a ja kako sam haman lančani, puno sam vremena s njim provodila. Ogroman čovjek, zlatni lanac debljine prsta oko vrata, otkopčana bijela košulja sa izloženim dlakavim prsima, dakle sve ko iz čitanke.
Govori Vladika jednom: “Jel znaš da su sve cure u mom selu plakale kad sam se ja ženio?” Rekoh ne sumnjam kume, imale su i za čim. Kaže on: “Za mene si ti malo mlada, ali imam ja šest sinova. Ne znam ja žensko napraviti, i džaba.” Pa rekoh naravno, zna se kad je pravi majstor, da će posao valjati. I kaže on: “Nego reci ti meni, imam ja ovog srednjeg, on se jedini još nije oženio, a ti si baš njegov tip, sva tako sočna, debela, izgledaš ko žena zvijer.”
Rekoh kakva sam ja zvijer Kume, ja se rasplačem kad list padne s grane u jesen. Kaže on: “Što te to rastuži?” Pa rekoh onako, prolaznost života.
Aha. Pa dobro, hoću li te ja sad upoznavat sa sinom ili neću?
Rekoh hvala Kume, imam momka.
Jel i on plače kad pada to lišće?
I on plače.
Kaže kum: “Bezveze plačete.”
U pravu je bio. Ne zovu ga džaba Kum.
radio gornji grad 
