fotografija ognjen karabegović
TIHOVANJE S NADOM
.
daleko izvan predstava
o pogrešnom i ispravnom
postoji jedno polje
srešćemo se tamo
otpeva dželaludin rumi
pesnik iz trinaestog veka
i navrnu vodu na moj zrijući tok
bez želje sam da opovrgnem njegovu čežnju
jer ono što jesmo bivamo i ostajemo
sa malim dozama saznanja
kao dokazom da pesak i dalje sipi
iz posude u posudu peščanika
i tako
opet se srećem ista u neprolaznom mimohodu
s proplancima o sebi i nasukanim lađama
i u ulovu ribara pred svitanje belasam se još
nada je samo umiranje želje u dalekoj budućnosti
zaboravljam je namerno u popušenoj cigari
u laganom bludu s vodom
posle dobro usijanih magija tela
ne igram se s njom kao s kakvom devojčicom
s nevešto upredenim kikicama
niti mi curi kroz prste
dok mi odbegli afrikanac pred skokom antilope
i razjapljenih čeljusti za vratne žile
plete narukvicu i mrmlja nešto zanosno umirujuće
od čega razumem samo
pis sister pis
a savršeno se razumemo očima trenutka koji nas je povezao
i ja tonem u sebe a kao da more tone u mene
i plavi me snagom
i osetim kao da je živo biće
da je nada smrt emocija poslušna za čekanje
i ponajbolje ume da te umrtvi i zasemeni u daleko
ukoreni te ka unutra
i odloži te
treba je umeti
treba je uzeti odmah
treba je tako nemati
i upraviti je na sad ovim
ja živim slugo moja
zasluži me da služiš mi
jedno smo po mome
iako možda izgubljeni si deo komada drveta
koje izbacuje osoljena voda
s uklesanim likom onog koji me negde sanja
i svako je buđenje buđenje s njim
a ne čekam ga
novo je ovo moje osvetljenje
da je s takvom zajedničkom samoćom
čovek nesam do oživotvorenja bez ratova i žrtava
s božjim prstom na usnama koje šapuću
ja sam srećna žena sad
ja vekujem mir sad
uvek se samo nadamo sebi
svaka druga žud prolazi
radio gornji grad 
