Sodadžijska radnja u Smederevu, godina je nepoznata. Došli su gosti, trči kod Gute — šapnuo bi ćale. Kako izgleda putovanje gradom kroz vreme kojeg više nema? Ili sećanje, najskuplja kurva, stvara iluziju da je nekad bilo bolje: Smederevka se razbijala isključivo Gutinom sodom iz sifona (sve drugo se smatralo svetogrđem), u gradu su postojale kafane, restorani i bifei, znao se raspored, vreme i mesto — profesor Andra imao je svoj sto u Maderi, a razredni Riči u Akvarijusu, u kafani Pošta se grupisali novinari, muzičari i pokoji pisac, u Grandu pevali Kvaka, Tozovac, svirao je bata Kanda, Dunav-kafana bila je kuća gospodina Vrlje Ciganina, druida koji je violinom i čađavim grlom hipnotisao svoje vernike, na terasi Vajata svirali su džez, u bifeima Rubin i Jedinstvo ispijao vinjak s nogu, u Kasinu se bežalo sa časa, u produžetku restorana Šah bio slobodan ulaz u šahovski klub, neki podrumi za preferans, a rupe za barbut, pred bioskopom Svetlost čekalo se u redu, pored veslačkog kluba nalazio se i jedriličarski, postojale su gradske plaže i škola skijanja na vodi, na ringu u tvrđavi Spale je skakutao, plesao kao mali Klej, trener Jaza galamio, vitlao peškirom nad stalno razbijenom arkadom Sijalice Raičkovića, Kiba je glumio Kibu u publici, ulični basket se igrao pod reflektorima do nakraj noći, luladžija je ispred osnovnih škola kao mađioničar iz drvenog sanduka vadio ušećerene crvene jabuke, lizalice i orasnice, na radost dece, u poslastičarnici Lovac teta Zora je pred novogodišnje praznike pravila zimski sladoled, mlekadžije zorom ostavljale staklene flaše pred vratima, poštari se zaustavljali da popiju kafu i rakiju makar donosili i loše vesti, sajdžije su bili majstori, obućari obućari, trotoari drvoredi, komšije su bili akdžije na svadbama, petkom posle podne iz sportskog aviona bacale se plakate koje su obaveštavale o dešavanjima u gradu. Alasi su hvalili svoje ribe, Dunav je tekao iz nebeskih sisa. Vreme je uvek isto, možda smo mi gori?