Piše: Božidar Stanišić

Da mi se povodom Ninove nagrade svakog janura ne javi neko od prijatelja, sam ne bih zaplovio internet- morem kako bih došao do informacija o svim konkurentima, o širem pa užem izboru te o nagradi.

I tako.

Ovogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade (nekad zaista prestižne, sa kompetentnim žirijem) je Danica Vukićević za roman Unutrašnje more (Nojzac), saopšteno je u hotelu Moskva, 23. dana mjeseca januara. Žiri: Teofil Pančić, (predsjednik), Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović.

Za nagrađeni roman glasali su Milena Đorđijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović. Za roman Koljka i Sašenjka Uglješe Šajtinca (Arhipelag) glasala je Marija Nenezić, a za roman Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića (Fabrika knjiga) glasao je Teofil Pančić.

O nagrađenoj dotad nisam znao ama baš ništa.

Mea culpa. Ili… Mea culpa?

Sada znam ko je autorka Unutrašnjeg mora pjesnikinja; rođena 1959, završila je Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije. Živi i radi u Beogradu. Napisala je i tri knjige priča.

Nagradu je dobila za svoj prvi roman.

U jednoj recenziji nagrađenog romana Unutrašnje more stoji, između ostalog, da Danica Vukićević u svojoj novoj knjizi proze nastavlja da piše u formi „dinamičnog, vrcavog i lucidnog portretisanja … realnosti domišljatim i pamtljivim pesničkim slikama“, te prenosi „frenetični ritam, zvukove grada, zbrku u komunikaciji, eksperiment u jeziku i o jeziku“. Sve to, valjda i ostalo, potpisuje Vladislava Gordić Petković.

Saznao sam, sve ploveći, kao nekim kruzerom, da je autorka izjavila u jednom intervjuu: „Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim… glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete“.

Ono bespolno, priznajem, biće me izdaje bosanska glava kojoj ni italijanska klima nije od pomoći – nije mi jasno. No, nije bitno.

Možda je to djelo stvarno inovativno? Ne znam, nemam namjeru da sudim o nepročitanom. Jedino, o jednom fragmentu (u saopštenju žirija stoji da je roman sav od fragmenata).

Čitam fragment Paralelizmi, zahvaljujući luci internet-mora koja se zove Danas:

Ranije je to bio Bukovski. Imponovao je razmaženim maminim sinovima jednostavnom formulom piće-žene-seks-piće-žene… Dugo već ljubimac je Bernhard, onaj koji se popišao po Austrijancima, a oni ga popišani nagradili. Voli se i Uelbek. Odskora i Bolanjo. Ti otresiti beskompromisni muškarci uzor su srpskome muškarcu koji teži književnoj slavi. Poneki, drže se IA, koji je postigao sve što se moglo postići, s belim rukavicama u fioci, sa Šmitom kao prijateljem. Do Monterlana i Selina nikako da stignu.

Ne znam je li se u svom grobu zaista smirio italijanski pisac Raffaele La Capria (1922-2022), jedan od značajnijih italijanskih pisaca 20. stoljeća, ali ga iznova moram uzbihuzuriti (prevodim: uznemiriti) parafrazirajući njegovo iskustvo, iz posljednje mu decenije života. U knjižarama se zabavljao pokušavajući da putem nasumce odabranih fragmenata prepozna autora, kako piše – prije svega po stilu i značenju. Dakle, ne znam je li se smirio La Capria, ali potpisnik ovih redaka ne uspijeva da ostane miran dok čita tekst.

Znam da još uvijek postoje muški fenomeni odnosa prema ženama, od šovinizma do mačizma i tako dalje. (Istina, nije baš kako tvrde feninistkinje, bilo one ubijeđene ili pomodarke, da je sve isto kao što je bilo prije 200 godina). Ali, kod nagrađene romansijerke (i prvi roman daje pravo da je tako zovemo, zar ne?), vidim u ovom fragmentu tek jednu neuspjelu sintezu “na temu”.

Dakle, ništa drugo, jer u bućkurišu ovakve vrste, kao što uostalom niti u bilo kojem drugom ne možemo otkriti prave sastojke niti međusobne im veze (a providni su ko boza), dominira njena implicitna vjera da piše smisleno. (Možda se na svom moru, gonjena nekim samo njoj znanim vjetrom, nije sjetila smisla?). Ovdje bi se morali (pardon, samo ako to žele!) morali zamisliti svi članovi žirija, ne samo oni koji su dali glas za nagradu – počev od predsjednika, koji je nekad bio zanimljiv kritičar.

Morali? Stari, ne budi komičan! (To ja, sam sa sobom.)

Dakle, romansijerka Vukičević govori o piscima (Bukovski, Bernhard) koji su, priznali mi to ili ne, pisali dobro. Nisam čitao ni Uelbeka, ni Bolanja. Biće da je razlog u insanu (prevodim: biću) samom koji rezonuje: život je kratak, književna produkcija i duga i široka.

K tome, “srpski muškarac koji teži slavi” – ko je? Ko su “poneki koji se drže IA”? Dakle, Ive Andrića.

Bele rukavice, Karl Šmit?

Ima li na balkanskom moru taštine književnog patuljka (i patuljice) koji se nije barem očešao o Andrića? Koji nije govorio o detronizaciji nobelovca, ovako ili onako? O pljuvanju i nipodaštavanju da ne govorim. Na to sam već ukazivao, počev od jedne Hemonove fusnote (koga zanima, neka zaplovi internet-morem) o Andriću, u jednom njegovom romanu.

Ako je u terminu kritika zaista ono grčko mislim, smatram da autorka ne misli već se kotrlja martens-basarijanskim makadamom. Jednom lansirano “prijateljstvo” Andrićevo sa Šmitom, čini se da prema autorki romana (koja pisca svodi na inicijale IA: pa ko je on? zasjeo po svijetu, čitaju ga, zašto?) jeste dovoljan razlog da se razmišlja o prizemnosti njenog razmišljanja.

Dodajem, u ovom fragmentu.

Možda ona u ostatku romana blista, leti, otkriva nam svjetove? To ne znam. Drago bi mi bilo ako bi se to potvrdilo.

Ali, tvrdim, da je sve to, u ovom fragmentu, prizemno. Jadno. Ostavlja gorak ukus u mozgu i srcu.

Možda je najbolje da kažem da se se Danica Vukičević, lepo da lepše ne može biti – kud svi danas značajni Turci, tu i mala Mujica – pridružila odjelu onih koji boluju od sindroma Andrić. Koji nastoje da ga detronizuju. Dakle, on je stvarno kralj? Kao što je mlađani Balzak rekao ocu da će otići u Pariz, da postane pisac. A stari mu je rekao, kažu: “Da ne bi bio prosjak, moraš biti kralj!” A sin? “Biću kralj, oče!” I danas to jeste, i mrtav, i kao Rodenova skulptura, i kao onaj kome i danas štampaju njegove romane. Balzak jeste kralj. U Književnosti.

Ako autorka romana želi biti kraljica (a kraljica trenutka jeste, sa i bez Vorholovog profetskog sarkazma o našoj eposi i njene dekadencije na trenutno: svi će imati svojih 15 minutab slave), neka piše vraćajući se na napisano.

Na suštinsko, bez poze.

Pro memoria: Sindrom je skup simptoma koji definišu ili karakterišu bolest ili stanje koje se manifestuje u subjektu i koji može ili ne mora imati poznate uzroke. Kao opšte pravilo, pojam je povezan s negativnim stanjima, koja se otkrivaju pomoću određenog skupa pojava ili znakova.

Pojava – potisnuti osjećaj manje vrijednosti praćen megalomanijom. Znak – IA. On je iznad, moj ego treba da ga spusti.

Gdje? Možda će nam to pokušati da objasni ona sama, kao što se bio raspirlitao Basara povodom silnih objašnjenja o svom Kontraendorfinu?

Za kraj: da je moja malenkost, slučajno ili po nesreći bila član Ninovog žirija? Barem bih zastao nad tim tekstom.

Jer, tekst je sve.

I za one koji vjerovatno nemaju vremena za tekst u svim njegovim slojevima.