kad bi moj život živeo sa mnom

onda bismo nas dvoje sigurno bili jači

ovako sedne on počešće na stolicu kojoj se klima nogar

ili se prejede ponekad teško svraljivog obroka

ili odluta nekim šumarkom tražeći miris neki drugačije postojiv

pa se pogubi u nekom mesecu u kojem je svima ama baš sve jasno

ponekad i zaplače kao dete čisto i nevino u nekom kutku svojih želja

naivan

sam

a mnogo volim da ga gledam dok se svađa sa raznim nekim smislovima

i predvorjima mozgova koji bez podsmeha ne umeju da žive

i volim da gledam kako ozbiljno prilazi svemu a posebno ljubavi

ili kako se igra drugih menjajući maske na svakih pet meseci

ili kako začas tugom nekom i iz ravnoduših izmami pažnju i poneki tren ljubavi

volim osmeh njegov koji napuni sobu nekakvim samo njemu svojstvenim mirom

a tek kad ćiti

onda se svi mrakovi uplaše onoga što su želeli da uplaši

jednom sasvim slučajno saznam kako ne ume da bude srećan

jer se ne snalazi kako reče u tim lavirintima mekote

o silno sam se tada naljutila

može se reći i tada odlučila da mu pokažem kako je sreća čovekova dužnost

i kako smo mi samo zato da naučimo da nije strašno ono čega se plašimo

već je strašno što se uopšte plašimo

mi pod kapom nebeskom mali i propadljivi u svemu osim u onome što ostavimo za sobom

a to mora da je iz ljubavi

jer samo dela ljubavi ostaju

eto sad on verovatno pokušava da me raščita i dojasni šta sam ja to htela

a ja

samo htela da kažem

kad bi moj život živeo sa mnom

onda bismo nas dvoje sigurno bili jači