Nekako ispada da se car i kralj Franjo Josip uglavnom bavio skupljanjem recepata specijaliteta kojima je kasnije punio svoju trbušinu. Pa zato nije ni čudo da je ta Austro-Ugarska propala.

Tako ni feldmaršal Johann Josef Wenzel Anton Franz Karl Graf Radetzky von Radeta nije imao drugog posla nego je pod sam kraj svog života, s 90 godina slao tajni recept za pohanac (koji je našao kod nekog palog talijanskog vojnika) svom kralju i caru koji se s tim receptom oduševio.

Naš kralj i car je glavna zvijezda i pri stvaranju šmarna! Naime, Franjo Josip se jednom prilikom izgubio u lovu pa je naišao na neku šumsku kućicu u kojem je mlada i jedra domaćica Franji Josipu napravila šmarn. Koji je onda prozvan kajzeršmarn!

Poznato je da se carevi i kraljevi kao ludi gube po šumama i gorama, i još gladni. Pa ih spašavaju mlade domaćice.

No evo našeg Franje i u Imotskom. I dobio tortu. I odmah tražio recept! Zašto je tražio recept nemam pojma jer se nigdje u austrijskoj dvorskoj gastronomiji ne spominje taj recept a ni ta torta.

Leži li ključ ove zagonetke u činjenici da se ne radi o Franji Josipu I, već autor teksta spominje Franju Josipa II, koji je u stvari bio princ Lihtenštajna i nikad nije bio u Imotskom…

Od hrvatske plejade gastronomskih pizdarija meni se sviđa ona o Milki Trnini. Glupa priča kaže da je gospodin Suchard, švicarski čokolatijer bio toliko opčinjen ljepotom Milke Trnine pa se njoj u čast najpoznatija svjetska čokolada zove Milka.

Priča je naravno izmišljena jer je Milja ime dobila po kompoziciji dviju riječi: MIL(ch) + KA(kao)