Škripi kamen, cvilu čempresi, bubadu kaići u portu. Sprema se velika nevera. Judi su utekli u kuće i zatvorili škure i vrata. Dide govori da je cili škoj ka stari, rasklimani brod. Nebo se zacrnilo, more se zacrnilo, baba u ponistru stavja rožarij. Zove upomoć Svetu Barbaru, Svetog Iliju gromovnika i Svetoga Mikulu, da čuvaju svakoga koji se ovega časa na moru zateka. Onda ispod glasa šapće Zdravomarijo, milosti puna, pa iznenada okriće nabrajat:

„Plače momče, plače i divojče,

čuvaj, čuvaj sveti Ile, dok po nebu lete strile.

Biži, biži Irudica mater ti je poganica

od Boga prokleta, od svetoga Ilije sapeta.“

Baba je užgala šteriku, svak se stisnija u svoj kantun. Nevera je strašna, sve se trese. Kad zalampa, ka da se nebo otvorilo. Kad zagrmi, ka da se zemja pripolovila. Stisla san se babi uz skute, uvatila svog medu i jedva dišen.

„Ovo se ćerce sad Sveti Ilija vozi kroz oblake, i vatrenin gromima na sve strane udara“, tumači baba. „A oće li u nas puknit? Oće li se more otvorit“, pitam, „ i sve nas progucat? Znaš, ka oni škoj iz mamine priče… oni, koji je s dvorima, judima, đardinima i brodima propa na dno mora i nikad ga više niko nije vidija?“

„Ništa se ti ne boj, mi jemamo našega svetoga Mikulu koji nas čuva. Ništa nami neće bit, samo vaja čekat da projde. Lezi sad lipo kraj svoje babe, pa ćeš zaspat“ umiruje me.

Vitar vanka puše ka da će odnit cilo misto. Kiša u krovu tutnji, drmaju se zidi i cakla. Baba mrmlja svoje, a ja medi tiho u uvo šapjen da mu ni potriba bojat se. Kad projde nevera i ferma lampat i grmit, dat će nan baba marmelade i sve će jopet bit dobro.