A on, kao svaki retko dobri poznavalac svih ovozemaljskih tuga što mogu da se usele u čovečje srce, potresu i protresu dušu, dobro je znao da sve prolazi, pa je, stoga, praveći se da ne primećuje njen krik neobuzdane tuge i želje za njim, samo zaćutao. Pustio je da u njoj odraste, stasa jedna mala čežnja, nalik malom detetu za životom, da prohoda, razvije se, odraste u veliki začarani krug, poput prstena na ruci verenika. Jer, sve ima svoj krug, i sve mora kružnim putem da prođe da bi došlo do ispunjenja. Tako, zapravo ništa ne prolazi dok ne dobije taj prstenasti lik događaja, osećanja, misli. Pa, i tuga mora da kroz to prođe.
Trudio se da prati svaki treptaj onoga što ona oseća i kroz šta prolazi, polako usmeravajući sve te tihe vojnike nada i želja i čežnja na onu stranu koju je dobro poznavao. Na smišljenu i smisaonu i jedinu istinu čovekovog postojanja, na jednostavnost prihvatanja stvarnosti i nas samih i sudbina naših, upravo onakvim kakve jesu. I, činio je to tako lako, ma koliko ga bolelo sve ono što je jednom proživeo i preživeo, a što sada ona oseća celim bićem, prepuštena srećama, bolima, očajanjima. Baš onako kao on. A bolelo je ponovo. Sve što voljeno biće oseća, strujalo je kroz njega kao nezadrživi potok, brz i hladan, čiji se talasi bore sa još uvek oštrim kamenjem popadalih odrona što se iznenada i bez najave skršilo padu sklono.
A trebalo je da bude veseo. Rodilo se jedno malo biće, dobilo je ime. Hej, ime života jednoga! I to je trebalo proslaviti. Trebalo je sažvakati sve te vesele priče o rađanju, sreći, smehu i prvim dodirima ručice dečje na obrazu. Ima li veće nežnosti!? Ima li odvažnije miline!? Pogled na jedan nov život izazvao je tugu pomešanu sa ukusom sopstvenih promašaja. I opet taj uvek prisutni osećaj nezadovoljstva, nedorečenosti jednoga života, uselio se u kožu pijanu od traženja.
Nesumnjivo, ona je postojala, stvarnija i opipljivija kao nijedna do sada. Nesumnjivo, osećala je, sve ono što nijedna do sada. Ako je neka uopšte i osetila suštinu njegove potrebe da se pred nekim bićem preda i razgoliti, da kaže: “To sam ja takav i takav i nikako drugačiji ne mogu biti”.To je bila ona. Nesumnjivo, jedino pred njom nije osetio stid ni od čega. Ni od samoga sebe. Sve je bilo tako prirodno, normalno. Kao razgovor davno poznat, kao rečenice koje su toliko puta ponovljene da su mogli unapred da ih izgovore, da su mogli da jedno drugome nastave započetu. I svaki put je ista rečenica zvučala nekim novim tonovima, pevala neku novu muziku, poznatu a novu. Muziku u kojoj se ne gubiš, a izgubljen si lepotom poznatoga, jedinstvenoga i neponovnjivoga.
Jednostavo, to je bilo to, uproks svemu.
radio gornji grad 
