Drugi dan odma posli marende, vodi me dide put Svetoga Mikule. Odma ujutro pregleda je svoj kaić, a sad gremo vidit jema li štete u đardinu, i je li na grobju sve u redu. Idemo dužin puten, ceston oko mista, i dosta nam triba da se uspnemo na vrj. Sve je ka umiveno, vonjaju bori i ružmarin i od tega vonja manta mi se u glavi. Na vrju, nigdi žive duše: samo se čujedu zrikavci i dide kako teško diše. Mala, bila crikva svitli na suncu tako da ne mogu gledat. Okolo nje grobje i tišina. Doli, duboko ispod nas pružilo se more. „Vidi tamo, mišu mali, ono ti je Vis“, rukon pokazuje dide.

Oblaci su ka od bumbaka, nebo modro, a eno ga, gre i vapor. Još malo i skrenit će u maslinički porat. Strašna nevera od sinoć ka da mi se snila, daleko je, ka da je nikad nije bilo. Trčkaran okolo, a dide pali španjulet, gleda i muči. Nešto mu je na pameti.

„Sinko moj, svi ćemo mi ovod ležat kad dojde vrime, a mira se napuni“, mrmlja sebi u bradu, „i ja, i baba, i svi mi ćemo ovod, u ovoj Božjoj liposti počivat“.

„Ma koja mira dide moj, kakva mira?“ pitan ga, a on, ka da ništa nije bilo, zamahne rukon prema vali i onin malin škojima koji su se oko nje nanizali, pa in stane brojit imena : „Grmej… Balkun… Rudula… Saskinja… Stipanska… Polebrnjak… oni su ti oduvik tu, čuvaju naše misto. Ajde sad za svojin didom, lipo polako i po redu, da dobro zapametiš: Grmej…Balkun…“

On govori, ja ponavljan, isto ka kad za babon ponavljan molitvu. Moj, dičji glas, i didov nižu imena otočića. Nima više ni zere straja od prošle noći. Nebeske strile, nevera i strašna Irudica nestali ka da ih nikad ni ni bilo. Potirali su ih dide, svitlo, i dan. Lipi, tepli, modri, litnji dan.