Prvi put sam se s njim susreo još pre više godina, u gradskom prevozu na liniji broj 16. Bilo je leto, najveće beogradske vrućine. Ušao je na srednja vrata autobusa – visok, stamen, već u godinama ali dobrodržeći, čak i sasvim očuvanog, mladalačkog tena, kada ga malo bolje zagledaš, sa velikom, gustom, očigledno nenegovanom bradom i razbarušenom kosom, sav u nekakvim ofucanim prnjama, ali ne i prljavim, niti zapuštenim, već više nehajno, neobavezno naslaganim u nekoliko slojeva. Neko ko je, po svemu sudeći, više krajnje neformalno odeven, i koga je baš briga za ustaljene forme i ‘građansko’ ponašanje.

I odmah s vrata poče:

„Narode, ništa se ne brinite, sve će biti u redu… Postoji Gospodar, naš Gospodar, Gospodar ovog dana koji brine i pazi na sve nas, i koji misli na sve…“

„Evo ga, još jedan ludak iz autobusa,“ samo pomislih.

„… Gospodar ovog dana koji nas gleda, sluša, posmatra šta radimo, i govori nam i upućuje nas šta treba da radimo, samo ako smo u stanju da to čujemo, Gospodar svih stvari koji je stvorio sve vidljivo i ono nama nevidljivo, sve što znamo i ono nama nepoznato, Gospodar svih stvari koji je stvorio sve što postoji, koji je stvorio sve nas i sve drugo samo zbog nas, koji je stvorio Jedinstvenu Misaonu Celinu, i koji je i sam – Jedinstvena Misaona Celina…“

„Opa!?“ opet pomislih.

„To je Apsolutna svest koja stvara sve svetove,“ nastavlja „sve živo i neživo, i koja gleda kroz nas, kroz naše oči, i gleda u nas kao u Ogledalo.”

„Oho!“ sad ću u sebi.

„I pred tom Jedinstvenom Misaonom Celinom, pred tom Apsolutnom svešću treba da se postidi sva zvanična nauka, celokupna medicina, sve strukture moći i vlasti, Crkva, sve crkve sa svojim popovima i svim svojim sektašima, celokupna industrija, svi intelektualci i kulturni radnici, sav tobože ‘misleći svet’. A zašto, pitaćete vi?

„Pa jednostavno – zato što je obuća koju mi ljudi nosimo prosto – nehumana! Kako sad to nehumana, pitaćete me opet. Pa lepo, nehumana, jer ne samo mi, pogledajte i naše bake i deke, svi naši preci, svi su imali deformisana stopala i prste na nogama, potpuno izobličene…“

„Šta urlaš tu, idi kući pa tamo mitinguj!“ viknu neko.

„Jeste, ko to remeti javni red i mir u gradskom prevozu koji će, za pet-šest godina, kada ponovo dođe jednopartijski sistem – biti besplatan?!“ nastavi ovaj potpuno istim tonalitetom, nimalo se ne uznemirivši zbog upadice, pa odmah potom produži obraćajući se jednoj sredovečnoj ženi koja je stajala najbliže njemu. „I Vi gospođo, i Vi isto tako imate izobličene prste na nogama, i svi drugi u ovom autobusu ih imaju, i u svim drugim autobusima u ovom našem lepom gradu, i na vasceloj planeti čak, pa i svi oni koji nisu po autobusima ili u bilo kojim drugim prevoznim sredstvima, i Barak Obama ih ima, čak i naš voljeni predsednik, svi ih imaju, i to se tako prenosi s generacije na generaciju, pokoljenja i pokoljenja vekovima, hiljadama godina štaviše, otkada postoji ova naša civilizacija i otkako su ljudi, kako kažu, prestali da budu divlji i veru se po drveću, sišli na zemlju i postali fini.“

I stvarno, tek tada primetih da oko vrata, ponad svih onih naslaganih krpa na sebi, nosi obešeno o nekakvu pantljiku nekoliko pari obuće, cipela valjda, a možda su to i papuče, ali zaista dizajniranih po anatomskom obliku stopala – kod pete i u srednjem delu uže, a oko prstiju mnogo šire, a ne obrnuto – kako je to uobičajeno i prihvaćeno kao sasvim normalno, iste onakve kakve imaše na svojim nogama. I uz to – sasvim lagane i udobne, kako je izgledalo, kao da su od kože.

„I niko ništa ne preduzima,“ mirno nastavlja. „Vekovima, s generacije na generaciju, milenijumima već, odvajkada, događa se jedno te isto – stvaraju se pokoljenja i pokoljenja sa deformisanim stopalima, da bi na kraju takva stopala čoveku postala urođena i ljudi počeli i da se rađaju s njima. I niko ništa ne preduzima, ponavljam, i nikome ni na pamet da padne da preduzme nešto. I zašto medicina, zašto lekari ćute na tu očiglednu istinu, lekari celog sveta, Svetska zdravstvena organizacija, morate da se zapitate. Zašto i vlasti, vlasti svih država, sve postojeće verske konfesije i crkve, sve institucije – od najviših do najnižih, zašto svi oni ćute i niko ništa ne preduzima? Da li ste se ikad zapitali?“

Ne prestaje da govori i izlaže svoju istinu, ali ne previše žustro – onako napadno i prosto propagandistički, kako to obično rade klasični verski fundamentalisti, već mnogo mekše, mirnije, i skoro pa nasmešen sve vreme. Priču o obući diže do nivoa svetske zavere, čak i do onog metafizičkog; u stvari – kreće baš od njega, od najšireg mogućeg konteksta, od samog Apsoluta, pa se spušta sve niže i niže – preko svetske zavere, sve do individualnih čovekovih zdravstvenih problema zbog preuske i neadekvatne obuće.

I sve tako, u tom maniru, nastavlja do samog kraja – do poslednje stanice.

Prvo te iritira – još jedan logoreični otkačenjak iz autobusa, ali vrlo brzo shvatiš da to što priča i nije baš toliko ludo i bez ikakvog osnova i smisla. Štaviše, obuća je stvarno tako dizajnirana da stišće nogu i da se čovek oseća neprijatno u njoj.

„Stvarno, što se obuća ne pravi, a nikad se i nije pravila prema anatomskom obliku stopala? O čemu se tu radi? Nema nikakve logike, jedino ako se iza toga zaista nešto ne krije,“ prosto moraš da pomisliš i da se zapitaš.

I nehotice se setiš kineskih devojaka i žena kojima su, maltene do prekjuče – do pre jednog veka, još od ranog detinjstva bezdušno podvezivali stopala ne bi li bila što manja, a njihov hod, pažljiv i oprezan, što graciozniji, i tako ih, potpuno svesno, bukvalno obogaljivali… Da deluju otmenije valjda, ili da bi se što bolje udale, možda. Ili i jedno i drugo. I moraš da se setiš Isusa, Mojsija, Bude i ostalih velikih proroka i da pomisliš, „I oni su, isto ovako, nervirali svoje slušaoce, i njih su ovako nipodaštavali, podsmevali im se i napadali ih zbog onoga što su propovedali… u početku. A samo su iznosili istinu, svima očiglednu, a koju niko, ili skoro niko nije želeo da čuje, uljuljkan u svom komformizmu i ustaljenim navikama. I koju niko, u svom slepilu, kao da se nije usuđivao da prizna.“

Eno ga – i dan danji ga možete videti u gradskom prevozu na svim mogućim linijama – pravi ruski jurodivi, ulazi u autobus i počinje da prenosi reči svog Otkrovenja ljudima i svetu. Na kraju ga sretnete i na Adi Ciganliji kako slatko čavrlja na plaži sa postarijom, pozamašnom i k’o sir belom damom, udobno izvaljen na pesku po najvećem suncu, sa svim onim krpama na sebi kao sred zime.

I znate da će vam se, nekom drugom prilikom i na nekom drugom mestu – kakvom autobusu verovatno, a sasvim je moguće i na nekom sasvim neočekivanom, ponovo prikazati, kao iznenadni napad savesti… i to onda kada se najmanje nadate.