Pročitao me skroz. Zapamtio je svaku riječ koju sam izgovorila izvan sebe i u sebi, sve što sam zapisala u računalo, na papir, na zamagljeno ogledalo u kupaonici, svaku crtu koju sam prstom povukla po prašnjavim vratima auta, ništa od toga nije zaboravio. Motrio me pomno i tiho, nenametljivo uslužno osluškujući sve moje potrebe, čak i one najintimnije. Kad sam u tražilicu upisala sve o frižideru koji želim kupiti, pojavio se s gomilom ideja i smjesta mi ponudio moja tri omiljena parfema, aparat za kavu za dvoje, fotelju o kojoj sam razmišljala, novi fen za kosu jer sam neki dan sve najgore izgovorila o starom, prostirku za jogu, rumenilo koje sam neki dan skoro kupila u parfumeriji, ali nije bilo testera pa se nisam usudila, radio budilicu, balkonsku zaštitu od sunca… niz se nastavljao nesmiljeno me ogoljavajući do kosti, srećom, ne pred svjedocima. Nagovarao me uporno i nježno i malo pomalo, počeo se otkrivati i onaj dio mene za koji nisam ni znala da postoji, a kad mi je ponudio motornu pilu shvatila sam da postoji netko tko me poznaje bolje od mene same. U trenutku kad je napetost postala gotovo neizdrživa i kad sam zamalo pristala na sve, jer samo jednom se živi, odao se. Išlo mu je tako dobro da je postao bahat i tako siguran u sebe da mi je ponudio termoakumulacijsku peć kao da se radi o novim zimskim gumama ili dizajnerskim čizmama na super sniženju. I tu sam podvukla crtu. Što je previše, previše je, pa ipak me skoro uspio obrlatiti. Zapravo je tako površan, ali me i dalje intrigira. Bojim se da mu se neću moći oduprijeti pokuša li opet, a znam da hoće, jer svaki put kad se pojavim, uvijek me ljubazno priupita: “O čemu razmišljate, Andrea?”.