Evo, za nekoliko dana će biti 4 pune godine od one, skoro već zaboravljene, predstave filozofa Bernara Levija u Sarajevu. Tim povodom se nije zgoreg upitati šta se u međuvremenu desilo i šta je preostalo od „stare dobre Evrope“? Epidemija Korona i ukrajinski rat više i nisu toliko važni, pa čemo ih preskočiti. Govorit ćemo o misterioznoj „muzici“ budućnosti.

Borislav Pekić je negdje zapisao sljedeće: „Umjetnost, a osobito muzika, samo je jedan stilizovan mit o smrti. Ono što je san za duh, to je umetnost za život: adaptacija na smrt. Ništa ne ubija tako nepopravivo kao dobra muzika, muzika je estetsko opravdanje smrti.“

Tajni projekti koji se iza kulisa odvijaju uz upotrebu umjetne inteligencije sve više i više rastu u dimenzijama i već poprimaju zastrašujuće razmjere.

Šokantne vijesti koje govore o „procesu robotizacije“ ljudske civilizacije stižu sa svih strana. To više i nisu neki „super tajni projekti“.

U „igri“ je i naša divna Francuska koja je za nas uvjek bila zemlja nade i ideal evropskog sna. Nažalost iz Francuske do nas dopiru vijesti od kojih bi se i sam grof Drakula prestrašio. Satanski procesi robotizacije ljudi i tamo hvataju zalet. U okviru francuske armije se oficijelno formirao Odjel za budući rat u Svemiru.

Francuska ministrica odbrane svojevremeno izjavljuje:

„Ljudska bića već dugo traže načine da povećaju svoje fizičke ili kognitivne sposobnosti kako bi se borili u ratovima – pojašnjava izveštaj odbora objavljen početkom nedelje, uz napomenu da i druge države istražuju takve mogućnosti“.

Francuska ministarka odbrane Florans Parli ukazala je na potrebu unapređivanja vojske. Ministrica, je pored ostalog, kazala da Francuska nije odmah planirala da razvije “invazivnu” tehnologiju za vojnike.

„Ali moramo se suočiti s činjenicama – dodala je gospođa Parli.

„Ne dijele svi naše skrupule i moramo biti spremni na sve što nas očekuje u budućnosti“.

Eto vidite, i naši divni, uzoriti i pravdoljubivi Francuzi su „zagrizli“ mamac. Govore „dobili smo saglasnost od našeg vojnog etičkog komiteta“, ali nam prećutkuju da u Ustavu Francuske ne postoje paragrafi koji ovakve rabote definiraju i odobravaju.

Govore nam da „drugi rade još beskrupuloznije stvari“, a prešutkuje da „ti drugi“ ove rabote takođe nemaju u svom Ustavu, niti je izglasana bilo kada nekakva odluka Parlamenta koja im je to odobrila.

Kao što već rekoh, pune su 4 godine od predstave Bernara Levija u Sarajevu.

Prestravljeni blizinom pakla a daljinom raja mi se, zabrinutiji nego ikad, pitamo:

„QUO VADIS“ – KUDA IDE NAŠA GOSPOĐA EVROPA?

Desilo se, na žalost, ono što je i bilo za očekivati. I ne trepnuvši, moralno posrnula, stara i umorna „gospođa“ na sebe je obukla krvavu ukrajinsku haljinu. I dok na istoku liju potoci krvi, na zapadu se Evrope kraljevski slavi. Nekadašnji planetarni heroj Zelenski to sve vidi, kao što i mi vidimo. Onima koji ovako „feštaju“ dok brod tone Ukrajina danas i nije tako važna, kao što im juče ni Libija nije bila važna. Kralj (koji malo podsjeća na onog starog kapetana sa broda Titanik) je krunisan i od njega podanici očekuju spas.

Pa, evo jedne scene koja se dešavala na Titaniku“ uoči brodolama:

„Uveče su svi spratovi „Titanika“ zjapili u mraku bezbrojnim ognjenim očima, i veliko mnoštvo pomoćnog osoblja radilo je u kuhinjama, perionicama posuđa i magacinima za vino. Okean u svome komešanju iza zidova bio je strašan, ali o njemu se nije mislilo, čvrsto se verovalo da je on u vlasti zapovednika broda, riđega čoveka, grdno visokog i teškog, nekako uvek sanjivog, koji je u svome sakou sa širokim zlatnim širitima ličio na ogromnoga idola, a koji se vrlo retko i pojavljivao iz svojih tajanstvenih odaja. Na prednjoj palubi svakog trenutka je zavijala paklenski mračno i pištala bijesno i zlobno sirena, ali je malo ko od njih što su večerali čuo sirenu – nju su zaglušivali zvuci divnog duvačkog orkestra, koji je svirao utančano i neumorno u mermernoj sali sa dva reda prozora, zastrtoj kadifenim ćilimima, svečano preplavljenoj svjetlom, punoj dekoltiranih dama i gospode u frakovima i smokinzima, stasitih kelnera i punih poštovanja metrodotela, od kojih je čak jedan, onaj kod koga se naručivalo samo piće, išao sa lancem na vratu, kao kakav lordmer.“

.