O knjizi Vide Nenadić: ODAVDE TAMO I OTUD OVAMO, Narodna biblioteka Užice, 2022.god

U rukama mi je novi roman Vide Nenadić. U njemu ona putopiše „Odavde tamo i otud ovamo“. Šta god da je ova darovita pesnikinja i romanopisac napisala i objavila imalo je odjeka.

Posle dve knjige poezije roman „Zoo Called London“ šalje na Deretin konkurs i biva odmah nagrađen! Oni o romanu kažu „bez ustezanja – pravo je otkrovenje, u svakom smislu te reči”. Zoran Bognar je o njemu napisao „potresni pikarski amanet jednoj generaciji i jednom vremenu, jednoj nepriličnoj prilici ili priličnoj neprilici Srbije, Evrope i sveta…“ Za treću pesničku knjigu pod nazivom Kopča, pomenuti Zoran Bognar kaže „da je čudnovato lepa i senzibilna apoteoza ljubavi…apoteoza ženi koja kroz sva vremena zna da čeka, veruje, boluje, pati, istrajava…“

Slobodan Ristović je nekoliko puta pisao o Vidinoj poeziji. U knjizi „U izmaglici sećanja“ on kaže da „nam pesnikinja nudi na uvid snimke intelektualnog skitanja svetom“, da bi zatim dodao „Skitač nikad ne odlazi u nepoznato, jer nema ništa svoje, bar ništa omeđeno, pa su nedogledi samo kote sa kojih se polazi…“. U knjizi „Šaka peska u vremenu“ on zaključuje da „Vida Nenadić prosto sagoreva misli koje joj poput krvi izbijaju na nos…“

Naravno, izvukla sam ove citate jer u njima pronalazim kopču i vezu sa svim knjigama, jer svaka od njih na neki drugi način priča priču ali sve zajedno daju odraz njene intime, njenog ukusa, osećanja sveta.

Prošle godine je objavila pesničku knjigu „Srž“ u kojoj ima pesma „I dođe vreme“ a koja glasi: „Kad počinješ da misliš više / i da pričaš tiše, / Kad te dodirnu osećanja / iz dubine, / Kad te preplave sećanja / iz daljine / I kad pišeš suzama, / a plačeš rukama.“ … Posle ovih stihova, znala sam da ide sledeća knjiga, ovaj putopisni roman kojim Vida pokušava da zaokruži njene odlaske i njene povratke.

Pitam se, kakvu bi biografiju tek imala da nije stalno bila tamo i ovamo? Jer, nije se mnogo zadržavala na prezentacijama svojih knjiga, nije vukla bibliotekare za rukave da joj prave književne večeri… Vukle su je daljine, vukli su je izazovi i stvaralački nemiri. Prvenstveno, Vida se otisnula u svet zbog posla, ali je tu bila i njena glad prema kulturi i istoriji prvo Engleske a kasnije i svih drugih zemalja koje je posetila i koje je htela da upozna i oseti do svakog nerva u sebi. Njen stav prema životu, njeni nemiri, njene emocije bile su zvezde vodilje gde god se našla.

Vida nema cilj da opisuje ono što se može naći u turističkim prospektima i enciklopedijama, već iznosi svoje viđenje, opisuje svoj osećajni svet, svoja poznanstva, svoja mišljenja. Ona se uživljava u susrete sa ljudima i njena emotivna duša ulazi u priče sa njima i radnja počinje da se plete i ukršta pred nama. Vida piše roman koji je ujedno i prozno i pesničko delo, jer bez obzira na formu ta njena tanana pesnička duša izbija na površinu. Tako na samom početku čitalac može da zaviri u njen poetski svet i uvidi da ona nije običan pisac već ima i meditativno-filozofsko i emotivno-psihološko poimanje života (što je zaključio i Z.Bognar u knjizi Kopča).

Zato će svaki radoznali čitalac imati prilike da zaviri u mozaik putopisa, dnevnika i mnogo malih narativa koji čine lepu celinu sa većom. U ovom slučaju Vida je pisac putnik, namernik koja putuje pričom kroz predele, putuje i gleda i beleži svoje priče i poneku priču drugih putnika. Opisuje slike drugih zemalja, njihovu kulturu, pokušava da shvati i razume razlike, kako njihove kulture tako i svoje, da preispita određeno predznanje s kojim se pristupa strancima i stranim zemljama…

Nije mi cilj da se bavim prepričavanjem njenog romana. Nije to vremenska prognoza pa da unapred znamo šta obući i poneti sa sobom. Ni Vida se nije mnogo bavila time. Usavršila se na svojim putovanjima u pakovanju najpotrebnijih stvari, onih koji mogu stati u ranac jer su baš neophodni! Naravno, tu su nezaobilazne sandale „samohotke“ koje kad obuje, jednostavno mora da putuje. Takođe, deo prtljaga koji nikad nije negde ostavila ni zaturila je zavičajni koncentrat, koji se i ne može nigde zagubiti jer ga Vida nosi baš u srcu. Nije samo zavičaj taj koji se nosa tamo-vamo, tu su i ljubav, vera, nada, uzvišenost, dostojanstvo kao i čežnja da ne propusti neku lepotu videti i opisati. Ona piše uverljivo o naizgled opštim temama ali sve to na kraju dobija idejnu zaokruženost.

Na kraju nam i Vida daje svoj odgovor: Neki ljudi, i dalje, uporno govore da je putovanje odavde tamo isto kao i putovanje otud ovamo ali nije, jer svi mi imamo neke daljine kojima pripadamo i neke blizine koje nam nisu suđene.

U svakom slučaju svaki čitalac ima svoj sopstveni horizont očekivanja. Većina njih posle prvih pasusa odlučuje da li će čitati dalje. Ovog puta mislim da čitalac neće biti u nedoumici i da će poželeti da do kraja oseti priču koja se bazira na podlozi stvarnog putovanja, ličnog iskustva, emotivnih treperenja i mnogih iskušenja. U svakom slučaju gde god je bila i gde god se našla išla je sa blagoslovom oca, a za pisanje je rekla Nije ni bitan pisac, / nego ono napisano / što ostaje da traje.

Pa, neka traje!