Doći će smrt i imaće tvoje oči

Ćezare Paveze

Džejms Daglas Morison (08. 12. 1943. – 3. 07. 1971.), rođen i odrastao u vojničkoj, autoritativnoj porodici američke više srednje klase – otac, najmlađi admiral u mornarici SAD-a, majka domaćica. Rigidno vaspitanje kao logičnu posledicu dalo je sasvim očekivani rezultat – buntovnu, samosvojnu, ekscentričnu i potpuno kontradiktornu ličnost, svu u suprotnostima – prividno, na površini, ekstrovertnu, na mahove krajnje ekscesnog ponašanja, iza čega se, u stvari, krila suštinska zatvorenost, čak stidljivost, i borba s njom (na prvim javnim nastupima, u “Whiskey a Go-Go” klubu u L.A., pevao je leđima okrenut publici, ne obazirući se na nagovaranja prijatelja da se licem suoči s njom).

Već zarana izraženo interesovanje za sve oblike umetnosti, prvenstveno za književnost (naročito poeziju), te film i pozorište, zatim za antropologiju i filozofiju, kao i snažan poriv za edukacijom, doveli su ga i do akademskog obrazovanja (univerzitet UCLA – kalifornijska akademija za film i umetnost, pozorišni odsek, gde je diplomirao filmsku montažu), zajedno sa onim mnogo širim – neinstitucionalnim, kao samoukog. To i takvo rano ispoljeno zanimanje za umetnost, bilo je potpora njegovoj zasigurno već urođenoj potrebi za kreativnim izražavanjem (sveske i sveske ispisanih stihova, poetske proze, proze, razmišljanja, sinopsisa za scenarija i scenarija, još od tinejdžerskog doba).

Stvarao je pod uticajem poezije Viljema Blejka, Tomasa Sternsa Eliota, Artura Remboa, Fridriha Ničea, potom Volta Vitmena i, možda, Ćezara Pavezea kao i drugih, profilirajući ih u samosvojni, autentični poetski izraz, jedinstven i neponovljiv. Pišući o fenomenu uticaja, i jasno ga razlikujući i odvajajući od pojma oponašanja, Pol Valeri u svom tekstu o Malarmeu kaže, “Kad jedno delo, ili celokupan opus, deluje na nekog, ne svim svojim osobinama, nego pojedinom ili pojedinim među njima, uticaj dobija izvanredne vrednosti. Odvojeno razvijanje kakve osobine jednog autora posredstvom sve snage nekog drugog najčešće stvara efekte krajnje originalnosti.” Morison kao pesnik je očigledan primer za rečeno – tako je i on od svakog od pomenutih autora “uzimao” po neki segment njegovog pesničkog opusa, onaj suštastveni, prilagođavao ga sebi i svom stvaralačkom senzibilitetu, razvijao ga i transformisao, da bi potom, u sadejstvu sa svim ostalim, stvorio jedno zaista posebno i samosvojno delo koje pleni originalnošću.

Uticaj klasičnog pesništva uočljiv je već i u samom nazivu Džimove matične grupe Vrata, The Doors – naslov preuzet iz ”Venčanje Neba i Pakla” V. Blejka, kao i iz eseja Oldouza Hakslija “Vrata percepcije” (”Dveri saznanja”) gde je ovaj stavio Blejkove stihove za moto svog dela, (Kad bi vrata čula bila pročišćena, sve bi nam se pokazalo onakvo kakvo zaista jeste – beskrajno). A stihovi pesme “Kraj” (“The End”) od Dorsa Zamisli samo kako će biti / sve bezgranično i slobodno, eksplicitno korespondiraju sa Blejkovim i nadovezuju se na njih. Ili Morisonovi stihovi iz “Divljine”, Niko nije izmislio postojanje; / onaj koji misli da jeste / neka iskorači, kao da su proistekli pravo iz Blejkovih “Poslovica pakla”. Nadalje, takođe iz “Divljine”, u poetskoj misli Koliko se telo razara / toliko duh postaje jači, kao da je parafrazirano ono Blejkovo čuveno i već poslovično Put preterivanja vodi u dvorac mudrosti (ponovo “Poslovice pakla“)… I to nisu usamljeni primeri, ima ih još napretek, na nebrojeno mnogo mesta.

Takođe odmah uočljiv, već “na prvu loptu”, primer direktnog uticaja je, recimo, pesnikovo pominjanje Drugog kraljevstva, u “Američkoj molitvi” (“An American Prayer”), Ova Druga kraljevina izgleda daleko najbolja, i drugde, što nedvosmisleno asocira na identična Eliotova, naprimer Na kapiji smrti Drugog kraljevstva, iz pesme “Oči koje poslednji put u suzama videh”, kao i na nekim drugim mestima. Zatim, i više nego očigledan primer jezičke i kompozicijske istovetnosti – Morisonovi stihovi, Gde su svetkovine koje su nam bile obećane / Gde je vino, mlado vino što umire uz lozu, takođe iz “Američke molitve“, direktno podsećaju na Eliotove, Gde nam je Život izgubljen u življenju / Gde nam je mudrost izgubljena u znanju, u horovima iz „Stene“… Tu bi Morisonovi stihovi mirne duše mogli da se nadovežu na Eliotove, kompozicijski i stilski bi se u potpunosti uklopili.

I uopšte, Morison se često u pesničkoj formi oslanja na Eliotovu poetiku, naročito u svojim dužim poetskim radovima – poemama, neretko sa, poput Eliota, ubačenim monološkim, ređe dijaloškim pasažima sa kolokvijalizmima, poput “Slavlja guštera” (“Celebration of Lizard”), “Kraj” (The End), “Lepršava parada” (“Soft Parade”) i drugih. Tek primera radi, stihovi Bolje je / da krenemo ka predgrađu / samo ti i ja… Bili smo tako sami, iz “Lepršave parade”, neodoljivo podsećaju na početak Eliotovog “Prufroka”, E, pa pođimo ti i ja sada, / … / Hajdmo kroz one polupuste ulice, itd. Iščitavajući ih, te poeme, kao da se susrećemo sa “Pustom zemljom”, “Čistom sredom”, ili “Ljubavnom pesmom J. Alfreda Prufroka” T. S. Eliota, koji je, što se uticaja tiče, uz V. Blejka kamen temeljac Morisonovog pesništva.

Već pomenuti Džimovi stihovi, Gde su svetkovine koje su nam bile obećane / Gde je vino, mlado vino što umire uz lozu, sem stilske povezanosti i one kompozicijske sa segmentom iz Eliotove poeme, imaju i tematsku istovetnost, ali sa stihovima iz Remboovog čuvenog “Boravka u paklu”, Nekada davno, život moj bio je gozba… / na kojoj su tekla razna vina. Da li je sličnost tek slučajna, nenamerna? Isto tako, dok isčitavamo Remboove stihove, Ja sam stvorio sve svetkovine, sva slavlja, sve drame; ili Sva moja prezrenja imala su razlog: jer ja sam u bekstvu! Ja sam u bekstvu!, i druge slične, čini nam se kao da se susrećemo sa nekim Džimovim autopoetičkim pasažima njegovih pesama u prozi iz „Divljine“, Brani moju svetu vatru / To hoću. Da budem jednostavan, crn i čist; Gde su moji sanjari / Danas i večeras. / Gde su moji plesači / koji ludački skaču; Moramo pokušati da nađemo novi / odgovor umesto novog puta. Istovetan slučaj je, naprimer, i sa drugim segmentom iz “Američke molitve”, Hajde da iznova izmislimo bogove, sve mitove / prošlih vekova / Hajde da slavimo simbole dubokih drevnih šuma / (Jesi li zaboravio pouke / drevnih vojevanja).

Još jedna veza Morisona sa Remboom je u zajedničkom motivu “puta/putovanja” (jedna od “ključnih” reči u njegovim pesmama, pored reči “prijatelj” i “noć”), ali ne kao bekstva i/ili besciljnog lutanja, već kao unutrašnjeg puta do samospoznaje. I Morison je, poput Artura Remboa – tog „mistika u divljem stanju“, kako ga neko s pravom nazva, bio opsednut idejom da oslobodi čoveka (a samim tim i svet) ne bi li im povratio prvobitnu nevinost („Probudi se!”, njegov opominjuće-prekorni poetski poklič ). Što Rej Manzarek, klavijaturista i nezvanični vođa Dorsa, reče u jednom intervjuu govoreći o Džimu, „Nikada nismo bili hipiji, bili smo nihilistični, u smislu svesnosti da se u svetu nikad ništa ne menja – menjaju se samo dekori, kostimi, zastave, suštinski odnos rob – gospodar opstaje i dalje… Ništa se ne može promeniti marširanjem po ulicama, promena mora doći iznutra – čovek mora postati svestan svojih vrednosti, pa tek onda pokušati da menja stvari.“ Sasvim analogno rečima vladike Nikolaja, “Jedina istinska revolucija je ona unutrašnja”.

Ali ekstreman primer za očigledan uticaj u Morisonovom slučaju nalazimo u kratkoj, uglazbljenoj mu pesmi “Kraj noći” (“End of the Night”), prvenstveno posvećenoj kultnom romanu Luja Ferdinanda Selina “Putovanje nakraj noći”, gde se nailazi na stihove neki se rode za slatka uživanja / neki se rode za slatka uživanja / neki se rađaju za beskrajnu noć, koji su preuzeti direktno od Blejka, iz “Predskazanja nevinosti” (“Auguries of Innocence”), dakle citirani… što nikako ne može da se tumači kao plagijat (tj. krađa), pa ni kao oponašanje, već jedino kao odavanje počasti (iz prostog razloga što je sasvim jasno čiji su stihovi, nije promenjena ni jedna jedina reč). Štaviše, savršeno efektno upotrebljenih, jer ako bismo ih izbacili, ili zamenili nečim drugim – to definitivno više ne bi bila ista pesma, uz to mnogo lošija.

Oni, ti uticaji pomenutih klasičnih pesnika, su svi tu, u pesničkoj zaostavštini Džejmsa Daglasa Morisona, vidljivi za sve one iole upućenije, i mogu se ljuštiti sloj po sloj – Blejkova metafizičnost i mističnost, jezička struktura pesama T. S. Eliota, Remboov poetski iracionalizam i impresionizam, biblijski stil F. Ničea, onaj narativni V. Vitmena (na mahove), opsednutost temom smrti poznog Pavezea… (Za problematiku uticaja kao fenomena – oni se, očigledno, lančano šire i granaju: primera radi, čuvene Ničeove maksime o orlu koje su kasnije, pored Morisona, inspirisale i mnoge druge, uključujući i našeg Miku Antića, Nikada orao nije tražio društvo drugog orla / mravi su izmislili narode, / svoju snagu možeš da izmeriš time / koliko dugo možeš / da izdržiš samoću, vuku očigledno svoj koren od Blejka, Orao nikada nije izgubio toliko vremena / kao kad se podao da uči od gavrana).

Opsednutost temama smrti/ubistva (Smrt nas sve čini anđelima; Ubica na putu; Ubica se probudio u praskozorje) i seksa (Nama su potrebni veliki zlatni snošaji; Pa, seks daje veći podsticaj / nego što ste vi ikada slutili), naročito ovom prvom, i u skladu s tim – život na oštrici žileta, prožet neprekidnim ispitivanjem, izazivanjem i proširivanjem granica opasnosti kroz izazivanje ekstremnih situacija, dovelo je, u svom posledičnom nizu, do neminovnog završetka: smrt u kadi od srčanog udara, u Parizu 03. 07. 1971-e, po zvaničnoj verziji, a po onoj nezvaničnoj – overdouz u toaletu pariskog noćnog kluba, odakle je, pod okriljem noći, telo prebačeno u stan.

Smrt kao tranzitna stanica, prelazno stanje između dva vida stvarnosti/oblika postojanja – ovog, u platonovskom telu kao tamnice duše i nekog drugog, višeg (“Da bi se ponovo i nadmoćniji rodio, čovek prvo mora umreti”, kaže Mirča Elijade), uz jasno izraženu svest o relativnosti tog pojma kao one krajnje, nepromenjive, večne realnosti, nedvosmisleno iskazanu kroz čuvene stihove, Probij se na drugu stranu (Break on throw to the other side), iz uglazbljene istoimene pesme “Break on Throw”, tako je postala – i ostala – pesnikova definitivna opsesija… a samim tim i sudbina. Kao što je to sasvim ispravno primetio Slobodan Nikolić u svom radu o Morisonu, za njega možemo reći isto ono što je jedan kritičar izneo govoreći o Vijonu: “Smrt je izabrala svoga pesnika“.

Džim Morison, pesnik; šaman; prorok; erudita – bio, i još uvek je, najobrazovanija figura rock’n’rolla; „ratnik slobode“, gotovo manično vezan za ideju apsolutne slobode i čovekovog izbavljenja i oslobođenja na svim nivoima egzistencije, počev od onog primarnog, unutrašnjeg („Probudi se!“, njegov poetski usklik-slogan iz poeme „Slavlje guštera“ ), kao da je za svoj životni i stvaralački credo bio uzeo Blejkovu maksimu iz „Poslovica pakla“, Tamnice se zidaju kamenjem Zakona, svodovi ciglama Vere – beskompromisni borac protiv svih vidova autoritarnosti, od porodice do države („Niko neće izaći živ odavde. Svi smo mi izvan zakona!“ – Džimov gnevni, istovremeno i vapijući krik za vreme jednog koncerta), a apsurd u čitavoj stvari je, kako to obično u životu biva, to što je naposletku i sam postao neprikosnoveni autoritet… A tek na kraju, i suštinski najmanje bitno – rok zvezda, lider i pevač najznačajnijeg i najuticajnijeg američkog rok benda (ne samo 60-tih), Dorsa, čiji uticaj je nemerljiv i oseća se i dan-danji, a u stvari – tek njen, sticajem okolnosti, najistureniji član. Pored Dilana, i svakako Leonarda Koena, prvi je u rok muziku uveo uticaj klasične književnosti (pogotovo poezije) i svojevrsni akademizam.

Koncerti Dorsa, u njihovoj najboljoj varijanti, bili su ono što nijedni drugi ni pre ni posle nisu, a verovatno više nikad ni neće, a doživljavalo se nešto što nije viđeno već vekovima, bezmalo dve hiljade godina – još od antičkih vremena. Nastupi svih ostalih izvođača, od Roling Stonsa do Pink Flojda, zaključno sa Pavarotijem, ma koliko kvalitetni da su, pa i vrhunski, u suštini su ipak samo to – puki nastupi, predstave, prikazivanja nečega (nekog sadržaja) nekom drugom. Tu su izvođači (muzičari u ovom slučaju), tamo je publika, i ovi prvi samo izvode predstavu za ove druge; između je tanka, ali uvek prisutna, makar i nevidljiva barijera. Ali, koncerti grupe Dors (potaknuti Morisonovim interesovanjem za antropološka proučavanja šamanskih rituala i antičkih kultova; iskustvima Živog teatra, Living theatre, kao i Pozorištem surovosti Antonena Artoa, čiji koncept je bio zastrašivanje gledališta da bi se ono probudilo, a jedna njegova varijanta čak inicijalno inspirisala psihološku šok-terapiju primalnim krikom Artura Džanova; kabareom Bertolda Brehta i Kurta Veila; i naravno – američkim narodnim muzičkim nasleđem, onim „crnačkim“, bluzom), oni najbolji, na najvišem umetničkom i izvođačkom nivou, bili su i nešto mnogo više – svečanosti dionizijskog kulta, ekstatičnim ritmovima izvođača istisnuti iz podsvesti učesnika u transu, u mističkom zajedništvu sveštenika i sledbenika; egzaltirane plemenske svetkovine; masovni šamanski rituali, predvođeni Vrhovnim šamanom – Velikim majstorom, Kraljem guštera… Oni, ti koncerti, bili su neposredni dokaz, in vivo, o suštinskoj, primarnoj vezi poezije i muzike (ritma) u prvobitnoj religiji poznatog nam čovečanstva (smatra se, naime, da se poezija rodila upravo iz tih arhaičnih, zapravo prvih verskih rituala).

Iza Morisona ostale su – dve za života objavljene zbirke pesama: “Gospodari (The Lords)“ i „Nova stvorenja (The New Creatures)“, kao i „Divljina (Izgubljeni rukopisi) (Wilderness – The Lost Writings)”, izdate posthumno od njegove pesničke zaostavštine. Isto tako, i osam albuma snimljenih sa grupom Dors, takođe svojevrsne mini zbirke pesama, od čega jedan, „Američka molitva (An American Prayer)”, sa uglazbljenim snimcima Džimovih stihova odrecitovanih od strane samog autora, kao i dva kratka filma.

(Osamnaest godina nakon Pesnikove smrti, 1988-e, porodica Pamele Karson ustupila je bračnom paru Lisandro Džimovu rukopisnu zaostavštitu, i oni su je, držeći se originala, sredili i priredili za objavljivanje… “Divljina” je izašla u dva toma, i tako smo postali bogatiji za njegove dotad nepoznate pesme i dobili kompletan uvid u celokupni opus Džejmsa Daglasa Morisona. Ruku na srce, ima tu svačega, često tek pukog nabacivanja pesničkih slika; ali kada je dobar, onda nije dobar – onda je izuzetan, kao u kratkoj pesmi “I došao sam kod tebe”).

Nevenčana žena Pamela pridružila mu se „s druge strane“ 1974. godine.

Peti Smit

Vatra nepoznatog porekla
pesma za Džima Morisona

Vatra nepoznatog porekla
odnela je mog dragog
vatra nepoznatog porekla
odnela je mog dragog
očistila i pomela ga
sa moje talasne dužine
progutala ga kao okean
u vatri gustoj i sivoj

Smrt dolazi temeljno
kroz predvorje
kao damska haljina
smrt dolazi jašući niz put
u svom nedeljnom ruhu

Smrt dolazi vozeći
smrt dolazi gmižući
smrt dolazi
i ništa ne mogu da učinim
smrt ide
mora postojati nešto
što ostaje
smrt je ta koja me je
napravila bolesnom i ludom 
jer ta vatra
je odnela mog dragog

Ostavila mi je sve
ostavila mi je sve svoje stvari 

Prepev: Vladislav Bajac

Džejms Daglas Morison

Divljina

***

I došao sam kod tebe
 radi mira
I došao sam kod tebe
radi zlata
I došao sam kod tebe
radi laži
A ti si mi dala
 groznicu
i dala mudrost i
urlike tuge
i mi ćemo biti ovde
sledećeg dana
i sledećeg dana
i
sutradan

 ***

Trenutak slobode kao kada zatvorenik trepće iz rupe kao krtica
izašla iz rupe
prvo putovanje deteta
daleko od kuće
Taj trenutak slobode

***

Zašto ja pijem?
 Zato da bih mogao da pišem poeziju.

Ponekad kada je sve izokrenuto
i sve što je ružno se izgubi
u dubokom snu.
Postoji buđenje
i sve što ostane je istinito.
Koliko se telo razara
toliko duh postaje jači.

Oprosti mi Oče što
znam šta radim.
Hoću da čujem poslednju pesmu
poslednjeg pesnika.

***

Vuk,
koji živi ispod stene
me je pozvao
da pijem njegovu hladnu
vodu.
Ne da se umijem ili okupam
već da ostavim sunce
i upoznam mrtvu pustinjsku
noć.

i hladne ljud
 koji se tamo igraju

Prepev s engleskog: Aleksandra Anđelković Aleksandra Vučković