Odsutno me gleda i nešto mi govori

ova felinijevska blagajnica

duboko zašla u peto desetljeće

narijetko raspoređenih želja

Glas joj je snažan i dalek

reklo bi se da dolazi iz zvučnika

Pokušavam razumjeti što me pita

naglasak je sjevernjački tvrd

Čitavom ovom engleskom gradu

ostao je u suho grlo nabijen

hladni pepeo neke vikinške paljevine

pa svi zvuče kao skandinavski alkoholičari

Napokon razumijem što želi

Da neka joj pokažem je li potpis

na korejskoj kreditnoj kartici

nalik onom kojim sam potpisao račun

Tako to ovdje ide, red je red

Moj potpis nije više nalik samom sebi

no sve je u redu jer sam u odijelu

i jer se usiljeno smiješim

Yo smell real noice, odjednom kaže

Kad sam se već spremao da odem

Tu pomislih:

pa jebote vrag, opet ćemo kroz to?

Čitatelji autoetnografije

mislit će da kakam i više no inače

A ova gospođa ni ne zna da me zbunila

Koji ti je to parfem, ljube?

Ovdje sve takve velike tete

na kraju rečenice stave “luv”

Ja joj kažem koji je parfem, a ona će:

probala sam ga, da da, ali nije upalilo

na mojoj koži mi ne paše

E tako je to, da da

Ja sad već držim torbu

s jednom nogom u polukoraku

lateralnim vidom bodem prema izlazu

No ona još mora pozvati i kolegicu

sitnu ženu na pragu šezdesete

koja se amo-tamo vrzma slažući robu

Zar ne miriše dobro?

Obje se gospođe sada naginju prema meni

pa duboko i dramatično uvlače zrak kroz nos

Ja poslušno stojim s torbama

i čekam da se to sve obavi

Toj drugoj gospođi ne sviđamo se ni ja ni moj miris

Nit je luda, nit joj je do gluposti, posla preko glave

Ali želi udovoljiti svojoj kolegici

Zato spremno sve potvrđuje

Da da stvarno da da

A ova joj ponavlja priču

o tome kako je njena koža drugačija

Ja osjećam da mi se leđa znoje

da su mi noge teške

i da me oči počinju peći

od alergije, umora i stida

Velim im: hvala hvala

glasno i zvonko

kao da sam čaša iz Zaječara

Onda kao golub odšepesam

na pločnik pred robnom kućom

naslonim se na hladnu čađavu ogradu

i dugo zurim u automobile i semafore