Prelepe crte lica, držanje, umetnička priroda, ali i neka unutrašnja isključenost. Kao da je neko njeno biće zaključao, i tako ostavio, da stoji, van upotrebe.

Uveče kada sam se vratio u hotel, stigla mi je poruka

– Volela bih da pričamo.

– Do sada smo bili zajedno, nisi mi puno rekla.

– Nisam mogla, rećiću ti kada se vidimo.

Došla je u hotelsku sobu, portir je spavao, a ja sam joj kažiprstom pokazao da bude tiha. Samo je prošla.

Prvo što mi je rekla

– Neću da vodimo ljubav.

– Nisam ni planirao. – rekoh.

– Morala sam sa tobom da pričam, ne mogu više.

Pričala mi je o braku, životu, u kome joj je sve stalo, i dalje relativno mladi, ali nemaju decu. Njega je zavolela, ali ne oseća sebe pored njega, a ne bi da ga izneveri.

– Tražim izlaz. – kaže

– Izlaz je druga ljubav, ili samoća – rekoh

– A šta ako druge ljubavi nema.

– Ima je u tebi…

– A šta ako je nema više ni u meni.

Prvo je sedela na stolici, za radnim stolom, u ne tako velikoj sobi, a onda me zamolila da legnemo jedno pored drugog. Lakše joj je tako da se otvori.

Senka prigušenog svetla je padala na nju, duga crna kosa, belo negovano lice, parfem koji opija, žena sa izgledom žene.

Legla je pored mene, ali ne sasvim blizu.

– Da li te privlačim – pitala me

– Da. – rekoh

– Vidiš, njega ne privlačim, često ne spavamo u istim krevetima. Ugasili smo se jedno pored drugog. A možda je on bio ugašen i pre mene.

Okrenula se ka meni, primakla se i počela je da me nežno miluje po licu, gotovo bez dodira

– Tako si mlad, znaš, kada uđeš u neke priče, životne, često ti nije ni do čega. Sve vreme čekaš da se nešto desi, da te negde izvede, a i ako te izvede, vrtite iste razgovore, dosadno mi je, pre bih, na primer ćutala sa tobom, nego…

– Fali ti sloboda.

– Fali mi mnogo šta, zapostavila sam sebe, ne radim na sebi, samo se vrtim u krug. Dok sam bila devojka, momci, pozivi, izlasci, stalno neizvesnost, sada je nema, samo tiha tuga koja se ravna sa očajem, kada nemaš čemu da se nadaš.

– Da li si bila sa nekim, dok ste u braku?

– Nije to važno, i da jesam, i da nisam, uvek se vratim kući, gde me on čeka.

Prebacio sam u nekom trenutku ruku preko nje, i okrenuo se ka njoj.

Osetio sam njen duboki uzdah, pomalo ukočenog nesigurnog tela koje kao da godinama nije bilo zagrljeno. Poštovali smo prećutnu distancu, iako je želja radila svoje i vukla nas jedno ka drugom.

– Znaš, treba mi neko kao ti, da putujemo, da se smejemo, da stvaramo, da nestane vreme, obaveze, problemi, a da li treba tebi neko kao na primer ja?

Zaćutao sam, svestan da ne mogu da ponesem njen teret, i, da je povedem sa sobom, kao kakav spasilac koji za jednu noć može sve da reši. Iako joj je delovalo da može.

– Znaš, daleko smo – rekoh joj – ali mogu da nas zamislim da smo negde bliže, teško da te ne bih primetio negde, gde se krećem, ili svraćam.

– Svi me primete, ali treba mi neko da me voli.

– Treba, za početak, i ti nekoga da voliš.

Onda je uzela telefon i počela je da mi pokazuje svoje fotografije.

– Pogledaj kakva sam bila pre nekoliko godina, vidi osmeh, pogled, držanje, žensko, pravo, sada nisam sva svoja, strahovi, čudni, povremeni napadi panike.

– Misliš da sam luda?

– Ne mislim. –

– Ako misliš, slobodno mi kaži.

– Ne mislim.

– Niko mi to nije otvoreno rekao, budi prvi. – nasmejala

– Ne mislim da si luda, samo si se malo izgubila.

– Ihh malo, malo zato što me malo poznaješ, mnogo više od malo. Vidiš, ležiš tu pored mene, a ja nemam hrabrosti ni da nešto pokušam, ni da te poljubim, plašim se kazne, osude, šta će biti posle, šta ako on sazna. –

Onda su krenule priče mojih – vreme ti je, šta čekaš, prošla si tridesetu, nećeš, valjda, ostati baba – devojka, kao neke, ništa ti ne fali, svaki muškarac te hoće, izaberi nekog, sve to posle ide svojim tokom, to je sudbina žene, da bude majka, da rađa, da ima čoveka…

I to su mi ponavljali, ponavljali, dok se nije pojavio on. Gospodin izabrani, gospodin savršeni, mislim.

Svideo mi se, više zbog priča da mi treba neko, nego zbog njega samog. Isto je imao potrebu za nečim ozbiljnijim, i sve je bilo ozbiljno, osim mojih emocija. Više sam ih imitirala, znala sam kako treba da se ponašam, sa njim, sa njegovima, u krevetu. Privlačila sam ga, i on mene, ali mi je nešto falilo. Kao da me nije razumeo. Kao da sam nešto što se podrazumeva. Tako mi se nekako i obraćao, ne meni kao meni, nego kao nekoj tamo ženi. Isti bi verovatno bio i u braku sa nekom drugom. Što je najgore, da je gori, lako bih ga ostavila, ali on je tako nekako jednolično prazno bezvezan, a opet odan, iako sam mislila da je tajanstven. Nije. Nema tu nikakvih tajni, nikakve igre, samo neka rutina življenja, koja mene užasava.

U nekom trenutku su počele da mi se sklapaju oči od umora, iscrpljenosti, da sam vrlo brzo utonuo u san. Kada sam se probudio nije je bilo.

Samo poruka – volim te, i ostani takav kakav jesi, nikada se ne menjaj.

Bilo je oko 6h, ujutru.

Potražio sam je, a onda ponovo zaspao.

Napisala mi je da nije htela da me budi, i da joj je ovako nevino, nežno, bilo draže. Gde niko nije pokušao ništa. Samo razgovor.

Kada smo se dopisivali, kasnije, napisala mi je da joj je emocija bila toliko jaka, kao da smo vodili ljubav. Posle mi je napisala izvini. Posle da je poludela. Posle da će pokušati da ostane sa njim. Posle je prestala da mi piše.

Sada, dok pišem sve ovo ulazim na njen internet profil, preko dve godine nije objavila ništa.

Nijednu pesmu, nijedan događaj, nijednu fotografiju. Kao da nema šta da podeli sa svetom. Ćuti. Čeka.

Nedavno sam bio u njenom gradu, nije se pojavila.

Samo mi je napisala – osetila bih opet isto, a znam da u ovim okolnostima ne mogu da te imam, varala bih time, i njega, i sebe, a i tebe. Hvala ti za onu noć. Iako nismo bili zajedno, kao da jesmo. Često te se setim…