Dragi, danas je bio ful dan. Legao mi je Rikardo Reisa kao prepečen hleb s puterom. Sta ću kad sam pelcovana teškom književnišću. Na plazi sam pročitala nekoliko knjiga sada najprevodjenijih pisaca, jedan Englez, drugi Francuz. Bolje reći progutala. Ali, trag nikakav. Kao slab mlaz vide na izdisaju. A ovaj ludi Saramago me provocira pitanjima, treba li ubadati slova posle opisa njegovog povratka u Lisabon.

Razmišljam kako su vrhovi planine ovde iznad ovog mesta, u kojem niko van sezone ne živi, nedostižni, a ludo mame da se ne plašiš po vrućini da se baciš na istrazivanje kiseonika. Očito je da bih se najverovatnije onesvestila od lepote. Toliko poznajem moj sastav.

Danas sam ponovo s visine videla onu uvalicu u koju može da se stigne samo brodicem, videla sam stope, tvoje stope koje sam sanjala. Toliko u toku dana nemam vremena da mislim na tebe, a ti onda uletiš u san, još pospan od nesanice, smrvljen samoćom, osetljiv na svaku reč i stvar koja te podseća na mene. Mnogo mi teško pada kad se ljutiš i kad ja cvilim kao pas pred tvoojim zaključanim vratima da me pustiš unutra, a napolju je toliko hladno da se ledi krv.

I sa te slike pobegnem u toplinu, u moj prvi odlazak u Skoplje sa tatom, kupili smo mami torbu za osmi mart. Nisam je bacila u nedavnom raščisšćvanju roditeljske kuće. A znaš, tada sam u zgradi gde je tata nešto morao poslom, videla Vlatka. Živeo je u stanu do. Imali su probu. Zvuk koji razbija. Jednu Novu dočekala sam na trgu. Imao je koncert. Jedan od najlepših ružnih muškaraca na svetu. Privlačan zbog onoga što mu je u duši. Bolno radostan.

Pitam se, gde li si ti tada bio.

Da li bi me i tada voleo.

Da li hranis ribice u akvarijumu i zalivaš cveće.

Da li se budiš noću kad i ja.

Da li i dalje pišeš mrak po zidu svestan svoje glupave tvrdoglavosti.

Da li i dalje misliš što i Dali da će se umetnost jesti ili je neće biti.

Ja da.

Tvoja JA.

.