Na šta pomislite kada pogledate fotografiju nepregledne traktorske kolone u kojoj su žene, deca i starci, tupih pogleda uperenih u nesigurnu i neizvesnu budućnost? Koja li ih je muka naterala da ostave sve što su imali, a ostatke spakuju u džakove? Da li je u pitanju neka strašna vremenska nepogoda? Nije, vidi se da je vreme bilo sunčano. Možda zemljotres, vide se ruševine tu i tamo? Nije zemljotres, područje jeste trusno, ali trese se zbog nečeg drugog – napolju besni rat, tačnije Oluja!
Šta vam se mota po glavi kad pročitate vest da je dvesta hiljada ljudi na tim traktorima, a da su samo nekoliko dana ranije obrađivali svoju zemlju, živeli na svojim, kako se to dramoserski kaže, vekovnim ognjištima, uljuljkani u nekakvu iluziju velike srpske države? Da li možda pomislite da su nesvesni opasnosti koja se nad njima nadvila, ili možda svesni ali ludo hrabri? Ili su slagani, prevareni, izdani? Nasankani na opsenu nametnutu od beogradskih opsenara i njihovih lokalnih žbirova, koji su ih ubeđivali da Krajina nikad neće pasti (jedan takav i danas je na vlasti) i da „ustaše“ nemaju nikakve šanse da im preotmu oteto. Da tzv. Srpska vojska Krajine drži liniju razdvajanja pod kontrolom… Liniju koja se raspala kao paučina kad je na nju nagazila moćnija, brojnija, opremljenija i, kako to kažu Hrvati, nabrijanija vojska, u nameri da okonča rat koji je započet četiri godine ranije na Plitvicama i u Vukovaru. Rat koji je vođen „za odbranu srpskog naroda“ – prljavi, pljačkaški rat u kom su sa trećine teritorije Hrvatske proterani svi Hrvati, nakon čega su sukobi uglavnom utihnuli sve do jare i vreline avgusta 1995…
14. jula 1990. na hercegovačkoj vrelini u Trebinju, u atmosferi zagrevanja plemenskih i etničkih poriva, Jovan Rašković drži zapaljivi nacionalistički govor. Od toga da „mi Srbi imamo prokletstvo života, da nas uvijek neko mrzi“ do otvorenog zazivanja rata i „rušenja ograda među Srbima“. Lupetao je uvaženi profesor ko maksim po diviziji, ali čisto sumnjam da je to radio zato što je bio glup, nije dakako. Radio je to zato što je osetio da u okolnostima Miloševićevog de facto državnog udara, upada i pljačke trezora NBJ, separatističkog ustava Srbije, narastajućih tenzija, zveckanja oružjem, ali i porasta nacionalizma među Hrvatima, on ima priliku za politički uspon. Dakle, čitavu godinu dana pre bilo kakvih ratnih sukoba ovaj srpski nacionalista šparta Hrvatskom i Bosnom i agituje za rat. Njegovi govori su jezivi, njegove opaske su opaske zlog ili ludog čoveka. Sve pod maskom „arhijereja“ s lažnim oreolom nekakvog svetitelja i spasitelja, ovaj čičica truje taj nesretni i neprosvećeni narod, o kojem se navodno brine i navodi ga na slepi kolosek do kojega je stigao u avgustu 1995. Svega nekoliko godina bilo je sasvim dovoljno da od relativno kompaktnog, ekonomski solidno stojećeg i naroda grupisanog na teritorijama bivše vojne krajine napravi izbeglice na traktorima iz 1995. Od predratnih više od pola miliona Srba u Hrvatskoj, danas ih ima, koliko, dvesta hiljada? I to uglavnom raštrkanih po velikim gradovima i nešto malo u istočnoj Slavoniji koja je izbegla Oluju mirnom reintegracijom.
Alal vam vera majstori i „zaštitnici“ srpskog naroda, zlikovci iz Kluba književnika, yebeni popovi udbaši i komunjare s nacionalističkim pamfletima u džepu… Alal ti vera narode, na moralnoj i etičkoj ispravnosti, na pronicljivosti, alal ti vera što si dozvolio da te slepci vode i dovedu tu gde si sad! Po nekakvim Ledinama, utrinama, Sajlovu i Batajnicama, grupisani oko vruće jagnjetine, naričući nad zlehudom sudbinom.
Sudbina je tako htela da odem iz rodnog sela – kaže poznata pesma. Sudbina kao fatalistički sled događaja na koji nemamo uticaj? Ili sudbina kao logičan sled događaja na koje imamo uticaj, odgovornost, krivicu?
Vojno-redarstvena akcija Oluja je legitimna akcija oslobođenja OKUPIRANIH teritorija i u tom smislu je čista kao suza. U smislu planiranja akcije i nameri da se, osim oslobođenja teritorije, protera svo srpsko stanovništvo, Oluja je nesumnjivo udruženi zločinački poduhvat („nanijeti im takve udare, da praktički nestanu“ – F. Tuđman) koji je bacio senku na oslobodilačku akciju. Koliko god bili pobunjeni, pobuna se guši uklanjanjem kolovođa, a ne celog naroda. Takođe, preko 2000 ubijenih civila, uglavnom staraca, na ovu akciju baca tamnu senku ratnih zločina i etničkog čišćenja.
Svake godine Hrvatska neumerenim i neodmerenim proslavama gura prst u oko preostalim Srbima, svake godine Srbija svojim nekritičkim naricanjima gura prst u oko Hrvatima koji su od 1991. pretrpeli sve ono (a i gore) od onog što su ’95 doživeli Srbi. Međutim, po odvratnosti sutra će ih zaseniti trojica jahača srpske apokalipse, tri crne ptičurine, dve s kravatama, a jedna u mantiji, gde će svojim lažnim suzama i brigom za Srbe, saditi klice za neka nova nasankavanja i neke nove oluje, a sve to pored ormara prepunog kostiju prijedorskih Bošnjaka.
E moj narode nesretni i glupavi, neće ti to na dobro izaći! Opet ništa ne vidiš i ništa ne razumeš, opet se kockaš s budućnošću svoje dece. Zašto bih te žalio?
(Facebook)
radio gornji grad 
