Za mene je on bio velika faca. Hodao bi po Masarykovoj onako samozatajno i pušio, hod s noge na nogu, malo se gegajući, već me cijela njegova figura neodoljivo asocirala na Brucea Springsteena.
Tako se i oblačio, onako po svome,ležerno traperice i one stare poslijeratne kožne jakne.
Kad bi na ulici ugledao njega kao da sam vidio Springsteena. Čak je imao malo i govor sličan njemu, al onako po naški i u filmovima i serijama (U gori raste zelen bor). Jako sam ga volio. Nikad se nismo upoznali, samo na bok bok, i počastili se koji put u Zvečki. Bio sam nemalo u šoku kad je otišao.
Moj Bruce je “nestao” zauvijek s naših gradskih ulica. Tako sam ga ja doživljavao i pamtim ga takvog kako još uvijek uvečer šeće il’ šeće psa, ako me sjećanje dobro služi.
Grad vremenom ostao bez svojih znamenitih ljudi, ikona, bez svojih autentičnih gradskih otkačenih, šašavih likova, mudraca i profeta, mesija i proroka, buntovnika i uličnih vječitih cugera, te “boemštine” velegradskog podzemlja. Ostavio je tako negdje na putu za sobom sve ono što ga je činilo Zagrebom uz pomoć nekih novopridošlica, koji ga u stvari od samog početka, čim su sišli s vlaka, autobusa i kročili na njegove, naše, pločnike nisu prihvatili jer su iz tko zna kojih razloga “zalutali” u njega. Umjesto da su se oni njemu prilagodili i prigrlili ga, oni su ga počeli mrzovoljno, sebično i provincijski, malograđanski i bahato uništavati. Uništili su mu tako dušu, a polako i njegov pitomi izgled i oduzeli mu toplinu. Tako je Zagreb postao izgubljeni grad.