razgolićavam se i razgolićavam bez stida i bez kajanja

razgolićavam vas

ništa na ovome svetu ne može ostati skriveno

i ako se od ljudi uspešno skrije od boga se pobeći ne može

na istinu ideš pa ideš mu

pa sad

ako si tamo otišao sam sa svojim njemu znanim tajnama

može biti da je teže da će ti razrešenje i oprost sporije dati

a ako je tvoju ispovest čulo na stotine ljudi

možda će njihove uši i njihove oči i duša njihova

zajedno s tobom da na ispovest u pripomoć idu

e dragi moj zaključani uplašeni pužiću od čoveka

džabe se grčiš u svojim nagostima misleći da te niko ne vidi

krv će tvoja kroz tvoju decu da prozbori i da pripoveda tebe

svu tvoju naivnost i patnje i grehe i laži i ljubavi i privide

i kad počneš da se pravdaš

tek tada se otkrivaš u svoj veličini svojih osobenosti

reći će neko

ovo je teška filozofija

a ja

odavno sam spoznala da kad govorom prećutiš srž

tek tada si znalcu na duše sve o sebi rekao

pesnicima kapu dole

oni su svesni da moraju da nižu neke metafore

ponekad naizgled nepovezanosti spletu u mrežu

i kad godine prodju pa se svojim pesmama vrate

onda vide kako su ispisivali ono što je bilo

sa onim što će se desiti i obeležti ih varnicama vremena

koje se ne da izmeriti ni sa čim

do dušom

a ne može se bez duše

duše mi

a ako dušu svoju u želji ukočiš

ko si onda ti

kome se sputavanjem pravdaš

čemu to sve kad i tako se sve sazna

kad

tad

sve se na kraju sazna

a ti ostaješ prazan zbog straha od ovoga ili onoga

od tudjeg mišljenja i osude

od sluganskog karaktera

od normi koje je čovek izmislio da se ukalupi

u sliku koja doprinosi krahu

a sve pod jednom istom rečenicom

to se ne sme jer stari se pa ti neko treba da tu jadnicu starost

zadovoljiš ispraznom veštinom postojanja ni u čemu

u onome

gde si bio

nigde

šta si radio

ništa

i tako ubediš sebe dok podvlačiš crtu

da se nisi promašio