Juče sam na Adi videla čoveka kojeg sam nekada dobro poznavala. Volela.Vozio je bajs, trobicu preko ledja zadenuo i u ruci imao povodac za psa. Vozio je polako. Verovatno da se pas ne umori. Opet u prolazu vidim ga kako sedi u jednom kafiću, vezao psa za stolicu kao svaki civilizovani čovek, naručio piće i odmah uzeo telefon. Sakrila sam se da me ne vidi i posmatrala. Nešto je radio na telefonu, dopisivao se, možda ne fejsbuku pregledao šta ima novo, možda čitao novine, možda….U svakom slučaju nije bio tu. Bio je opsednut time što gleda, radi. Inače bi video glatku površinu jutra kako prosipa prah po radjanju dana. Inače bi video vodu kako prede u ritmu praha. Inače bi video, osetio da ga neko gleda. Inače bih ušla u njegovo široko vidno polje. Želela sam da me vidi i odlučila da mu udjem u vidokrug. I kratak sustret mog osmeha sa njegovim očima koje se nečemu tamo u šta je gledao blago osmehuju. Srce je počelo da mi lupa. Htedoh nešto da uradim. Da mahnem. Da ga pozdravim. Da ga pitam kako je sada, kako živi, je l srećan. Ali, od silnog lupanja nisam uspela ništa da uradim. Krajičkom oka videh da za mnom gleda. U istom momentu sam poželela da me pozove i da me ne pozove. Kad sam posle toga razmišljala o tome, shavtila sam da čovek treba da radi kako ga slučajnost koja je namera unuverzuma vodi. I da sam postupila kako treba. Imam običaj da kažem da bog radi za mene i da sam vrlo srećna žena. I to zaista mislim. Stoga, pustila sam joj se.
I pomislila sam kako nije ni sam reagovao jer nije sada vreme za to. Bljesak pogleda je bio sasvim dovoljan. Bljesak svetlosti koja obasja telo i obavije ga čekanjem koje nije bolno već se negde duboko oseća da je dočekati potpuno izevesno. I osetih takvu ljubav koja se razli u meni kao mleč. I rekoh sebi:” Ne kvari ono što univerzum uradi za tebe. Budi zadovoljna onim što si na kratko a vrlo duboko od nje danas dobila. Ima dana. A kad treba i dodje vreme za to, tvoja će želja otići negde gore i tamo će se smešati ono što treba da bude. I doći će kao dar. Baš kao i ovaj jutarnji bljesak dva para očiju koje su se volele. Ili, u dubini duše osetih, još se vole. Na onaj način koji jeste čista bestelesna ljubav koja je merilo stanja duše koliko je srećna”.
Posle nekog vremena vidim viber poruku:
“Dobro jutro!”
Ućutim se u sreći koju ta sintagma izazva i ne odgovorim onim što sam inače činila:
“Dobro ti bog dao”.
Bojala sam se da ne pokvarim čudotvornu moć misli i osećanja koje kaže:
“Čekaj još malo”.
A onda je prošlo. Sve.
Kao da nije ni bilo.
.
(Manitu, ljubavi moja)
radio gornji grad 
