Prema jednoj od više verzija priče o „heroju pokajniku“, Klod Iterli je bio sjajan pilot, član eskadrile izuzetnih letača koja je vazda dobijala samo najteže i najkomplikovanije avijatičarske poduhvate. Zato je američko ratno vazduhoplovstvo upravo ovu eskadrilu odredilo da izvrši bombardovanje Hirošime i Nagasakija u leto 1945. godine. Posao Kloda Iterlija je bio da u okviru ove misije bude letač izviđač koji će proveriti meteorološke uslove iznad Japana i dati znak bombarderu kada da istovari svoj smrtonosni tovar. Pošto je bio primeren oficir i pedantan u svemu što je radio, Klod je i tog sudbonosnog dana, uzleteo na vreme i proverio sve vremenske parametre do najsitnijeg detalja. Kada se uverio da je nebo čisto dao je znak bombarderu i on je istovario dve atomske bombe. Epilog svi vrlo dobro znamo, a to je na desetine hiljada mrtvih, potom trajno kontaminirana zemlja, mutacije gena usled jake radijacije u vidu monstruma životinja i monstruma ljudi novorođenčadi.

Po povratku u zemlju, Klod Iterli je ubrzo demobilisan. Počeo je da vodi povučen, samački život. Kako je vreme prolazilo, postajao je sve više depresivan, progonjen duhovima prošlosti. Odao se alkoholizmu, raznim opijatima i kocki. Postao je delikvent koji plačka stanove i kuće, obija prodavnice i premlaćuje sve koji mu se suprotstave. Svaki put kada bi ga priveli on bi bio proglašen mentalno neuravnoteženom osobom i poslat u sanatorijum na lečenje. Njegovo devijantno ponašanje bilo je posledica osećaja krivice. On naprosto nije mogao da se oslobodi osećaja da je lično odgovoran za sva spržena tela u Hirošimi i Nagasakiju. Veličina ovog ratnog pilota bila je u tome što je prihvatio svoj greh i suočio se sa njim, ali nije mogao da ga prevlada. Isuviše je to bio veliki zločin da bi jedna osoba mogla da ga primi na svoja pleća, ma koliko to istinski htela. Toliko je jako bio prožet osećajem krivice da je to javno ispoljavao na vrlo očigledan način. Međutim, javnost to nije želela da čuje, jer bi to bio pokazatelj da je država krivac za zločin počinjen u Japanu. Pošto nije želeo da se umiri i prekine da insistira na svojoj krivici, proglašen je ludim i trajno zatočen u duševnoj bolnici na odeljenju za najgore psihopate. Svom psihijatru, doktoru Nelsonu, koji ga je lečio pre zatočenja, rekao je da neprestano šalje čekove sa velikim sumama dolara humanitarnim organizacijama iz Japana kao pomoć postradalima u bombardovanju. Takođe, rekao je da ga u snu i na javi posećuju ljudi u plamenu koji vrište. Doktor Nelson je pokušao da mu pomogne tvrdnjom da bi bombe bile bačene i da je on odbio da to uradi. Našao bi se već neko ko bi to uradio. To Klodu Iterliju nije bila uteha. On je bio taj koji se povinovao komandi i koje izvršio famozno odobrenje. Doktor Nelson je svoju dijagnozu završio rečima da se u svesti američkog ratnog pilota pojavilo drugo ja koje nije bilo poslušno i koje je okrivilo ono prvo ja koje je bilo servilno i uslužno, ono koje se očekuje da poseduje svaki „valjani građanin“. Dakle Klod Iterli je samo jednim delom svoga bića bio za, postojala j i druga strana njegove ličnosti koja je bila protiv. Ta druga strana pokazala je da u svakome postoji iskra pobune. Da li će se ona razviti i u kom pravcu teško je reći, ali kada krene da klija teško se može zaustaviti.