Zapis iz 2017.godine

Nedavno je umro moj fb frend Blažo Davidović.

Premišljao sam se da li da napišem nešto o njemu, ali nisam u tom prvom trenutku napisao ništa, iako sam Blažove objave uvijek sa zanimanjem čitao. Mislio sam da o njemu trebaju pisati oni koji su mu bili bliži.

Ali, opet, iako neznanac u stvarnom životu, Blažo mi je preko fejsa postao blizak; razumio sam ga i volio iako nismo previše sličili.

Fejs mi sada otkriva da sam i na fb-u prije tri godine šerao jednu njegovu objavu, koja me se duboko dojmila. Iznenađen činjenicom da ga pratim, čitam i dijelim na svojem profilu zahvalio mi je u inboxu.

Bio je brutalano nemilosrdan u ispovjedanju osobnih tajni. Mračan, podrugljiv, sklon grotesci. A opet začudno osjetljiv i osjećajan, poetičan u tom svojem turobnom, mračnom svijetu. Nakon smrti majke, Skojevke, koju smo upoznali kao junakinju njegovih fejs zapisa, postajao je sve mračniji, pesimističniji. Njegove slike bile su zasićene turpizmima.

Izuzetno talentiran, trebalo je da više piše, objavljuje knjige. Pozvao sam ga na suradnju u časopisu Književna republika, gdje sam objavio desetak njegovih kratkih proznih zapisa. Radovao se što ga prepoznaju i “ozbiljni kritičari” i “pravi časopisi”. Ali bio je to tek mali, prolazni, stimulans, nedovoljan da ga izvuče iz depresije.

Ne znam od čega je umro, ali ostaju njegovi tekstovi koji nose neku elementarnu, jaku, samorazornu energiju i daju naslutiti skori kraj.

Zbogom, moj talentirani prijatelju, kojega nikad nisam upoznao

.

.

Rastu mi dlake u ušima, noću škrgućem zubima dok sa cigaretom u ustima pokušavam zaspati, kraj kreveta držim pelinkovac, jebem u čarapama i pri tome inzistiram da mi se stalno govori kako imam veliki kurac, ustajem u tri ujutro, a na spavanje bez sna idem u osam, iza dnevnika kojeg ne gledam, jer mrzim manipulacije, laži, granice, zastave, himne, grbove…

Šta ću ti ja ?

Ne kuvam, ne znam ništa o tome, kad frigam jaja bacim se na pod, ka Boris Dvornik u ” Kapelskim kresovima “, da me vrilo ulje ne čipa u oko, pokreće me nikotin, alkohol, dobar joint, kofein i tastatura, ne volim množinu od punca, punčeve, a punice su mi okej, ukrao sam dva pakovanja ping pong loptica iz montažne samoposluge u Paićevoj ulici i do dan danas ih nisam vratio, nemam snage, sve što u životu dobro radim je da bacam škovace. Mogu ti psa vodit u šetnju. Ako imaš vrt, u redu, znam ja to, volim, cvijeće me smiruje, trava mi je prijateljica, sigurna, jedina…

Šta ću ti ja ?

I ne znam se ljubiti. Meni je to bezveze. Ja bi te odmah nategao, možda pričepio, šta znam, ali ljubiti mogu kratko, mogu u čelo, nos, ajd i u vrat, ali sam lijen plaziti jezik, jebiga. Ne volim ljubiti usne. To je svetinja, usne su svetinja, to znači ljubav, a ja nikada nisam to izgovorio : Volim te. Prejako je to. Klanjam se tome. Uzdišem. To je ideal. Savršenstvo. I kao što božje ime ne vrijedi govoriti uzalud, ni izjavljivati ljubav ne treba ako ona nije definitivna, apsolutna, jedna, jedina, puna, ona koja te nosi, sa kojom letiš, o kojoj sanjaš, koja te ubija ljepotom i snagom luđačkom.

Šta ću ti ja ?

Ti slušaš taj neki house, a ja bih te centrirao pepeljarom od slonove kosti u glavušu, ja sam roker stari, olinjali, perverzni.

Meni moraš pokazivati gaćice, kao, slučajno, kad negdje sjedneš. Fetišista nepopravljivi. Šta ću ti ja ?

Tebe boli pička za fašizam, za tebe je to knjiški pojam, nešto o čemu trube nevladine udruge, ti vlažiš na Majakovskog, a to ne postoji, život je proza, život je kad si gladan, kad te popljucaju, napuste, kad spavaš u autu, kad upere kalašnjikov u tebe, kad ti stave lisice na ruke, a zatvorski čuvar se kiselo naceri, život je kad plačeš, kad uhvatiš sestru za ruke, a ona ima 33 godine i 44 kilograma, umrijet će za sat i po, pa je gledaš u oči, pa Bogu opizdiš šamar, pa se zagledaš u neku mačku, ispod bolničkog prozora i piljiš, buljiš bezveze, samo da vrijeme prođe, samo da umre.

Samo da već jednom umre.

Šta ću ti ja ?

Kad organiziram neko druženje, dva puta godišnje, u ovom mom svinjcu, danima ne mogu doći k sebi, napornije mi je to od kopanja vinograda, jer mrzim ljude, govor je nepotreban, lažan, osmijesi uslijeni, komplimenti spremni, a ja samo gledam kako bi zguslio nečiju ženu, jebemese.

Kad izbaciš spermu, onda si miran.

Ne mogu ja drkati u ovim ozbiljnim godinama. Šta bi svijet rekao na to ?

Šta ću ti ja ?

A kad umrem, nek mi se popišaju na grob. Boli me kurac za sve tada. I tada i sada.

Ovo je apokalipsa. Polagana, tiha, mirna. Ništa ti ne znaš.

Kako je kad zaboli.

Pa zaplačeš.

I nestaneš.