.

“Obećaj mi da me voliš”, reče Manitu.

“Ako to napišem, bojim se, biće to njanjava priča za domaćice koje čitaju vikend romane”.

“Svejedno, obećaj mi”.

“Obećavam da ću te pratiti kroz prtinu koju napraviš”.

” Aaa, ne može to tako. Znaš onu “silo nečista, tri koraka isprid mene”, smeje se Manitu i veselo kucka neku knjigu o korporacijama objašnjavajući mi odakle potiče ta reč. Kanda je uredjuje.

“I šta to znači, “obećaj mi da me voliš”? Pa nismo pubertetlije koje misle da će nešto trajati doveka”.

“Ma jesmo”, smeje se on i i dalje pokušava da završi objašnjenje reči korporacija.

Ne slušam ga. Gledam ga. Smešni smo mi. I grunu iz mene nezadrživ smeh. I ispuni sobu lakoćom.

“Ha! Otključao sam te! Ti jedna tužna mala što je sebe u krletku zatvorila. Ha! Tu smo, dakle! Sad ću da te zaključam, evo ovde, i pokazuje na srce, I da znaš, neću da te pustim dok sva radost iz tebe ne poteče. Priznaj, i pribija me uza zid, priznaj da sam ti zanavek!”

“Neću”, kažem ja stisnuta izmedju vreline tela i hladnog zida, “neću”.

I smeh se prolomi do plafona sa koga je kiša poslala poruku da je došlo vreme da menjamo plafon. A baš nas briga što je počeo da se ljuspa. Jes da nije lepo, ali…Lepota ne stanuje u pozlaćenim ramovima, okićenim jelkama, zastakljenim vitrinama sa uredno poredjanim šoljama za kafu, ne stanuje u klaviru koji zna samo nekoliko stvari da odsvira iz niže muzičke škole, ne stanuje ni u bogatoj trpezi i zavesama iz Pariza, ni u karijeri, nema je ni u skupim slikama, ni u osmesima na fotografijama za posebnu namenu, ni u knjigama kupljenim na metar sa koricama u boji persijskih tepiha, ne stanuje ni u zarobljenom kućnom ljubimcu, lepote nema u peškirima sa izvezenim inicijalima korisnika, ni hotelskim sobama sa mnogo zvezdica, ni u putovanjima ona ne stanuje, ni u foteljama u stilu nekoga Luja. Ni u ni.

Lepota je u čoveku. A ako je tu ima, onda je ima u svemu gore napisanom. I svemu što možeš da zamisliš a da ti probudi radost.

Sad. Ovde. Uvek.

“Obećavam”.

I ostadoh živa. Zanimljivo.

( I pomislh: “Ako mi čitava pisanija ovako bude išla, ovo će stvarno biti “ljubavna priča sa trafike”. Ono kao za domaćice koje vole da plaču nad šlagom koji mute za tortu još jednu Novu godinu u krugu porodice).

.