.

Ne znam kako, al eto, uspelo mi je. Nekako sam pregurala jednu deceniju sve osećajući da ga nema. I još ne znam kako, tek, odjednom ga ima. Kao da nigde nije išao.

Sanjam dve ruine kako iz temelja rastu do pod planinu i kako im je prag sav od jezera i iglica bora. Kao na salvetama koje sam prislino skipljala da se prilagodim mišljenju većine. Krišom sam docrtavala šare. Tako sada docrtavam u snu sve ono iza tri tačke koje sam ubola. Za svaki slučaj. Nek se nadju ako bude nastavka kakvog.

Miriše na život.

Al, stvarni.

A Manitu me sluša i kaže: ” Vidiš kako je interpunkcija vladarka nesvesnoga. Da je nema, sad ne bi bilo ni mene. U trećoj tački sam počeo da te pevam. I pevam te na sav glas, meko, smerno, verno, stabilno, Vučem niti tvoje perfektne nedodirljivosti pod ljubičasti čaršav. Da te zaimam, da te imam”.

Kad se probudim, nateram se da opet zaspim. Hoću da sanjam prethodne dve. Da ne zaboravim osećaj kad sam puštala zmajeve a on trčao da ih dohvati. I posle idemo u bioskop da pucamo u platno novi film o nama.

.