“Reč može od emocija da napravi šta hoće“, rekao je Manitu.

„Rečima programiramo ili dopuštamo da budemo programirani“.

„Reč i razboli. Pazi!“

„Reč i isceljuje“, rekla sam.

„Reč je i grom“.

„Reč prava iz vedra neba udara u rebra a da ne boli“.

„ Ona leči varnicama slika koje u sprezi daju iluziju“.

„Ona leči. Da“.

„Lečimo se prebacujući se u svet koji želimo da izazove“.

„Ona postaje stvarnost snagom želje“.

„Melem je ovih dana. I olakšanje. Život u je u reči koju ti šaljem i koja kod tebe izaziva jake slike. Preseljenja“.

Pustila sam se. Treba mi. Treba mi rečenica koja počinje sa „mi“. Da mi ne treba, ne bih se pustila. Potištenost je boleština. To „mi“ digne me viosko, prebaci preko ograde. I nisam više u mrtvilu i žabokrečini. Slikama se držim za sebe držeći se za Manitua. A on bespoštedno, svaki put kad ponestane snage, smišlja nove „cake“ da izazove ono što godi a od čega beži strah od stanja koje se nameće besmislom. Opsesija igra kolo nižući slike. Rekla sam jednom da bez jake opsesije slikama nema dobre poezije. Nema uticaja loše izabrana reč na onog ko čita. Sevanjem se izaziva suština. I menja se sve. Baš sve. Tako i u opipljivom životu.

„Jesmo li robovi kad se pustimo, uprkos onome što je realnost koja govori da je nemoguće ono što želimo?“, pitam se.

„Tada slika postaje naš rob. A s robovima se radi šta se hoće. U vlasti su ti. Draga, nemoguće ne postoji“, tvrdi Manitu,“ mi smo gospodari želja i robovi želja i izvšritelji kad za to dodje vreme.“

Naučila sam da sve ima svoje vreme. Samo treba dopustiti praznini da se napuni. Onda se desi sve što si smislio i osmislio. Želeo. Al stvarno.

.