Levičarski režimi imaju u sebi nešto od meteorologije, čas je lepo vreme, čas udari uragan, treba jedino ući pod nekakav krov i sačekati da nepogoda prođe. Bila je godina 1972. Odjedanput su iščezli primerci mojih knjiga iz knjižara, pozorišni komad, nakon stotinu predstava skinut je preko noći s repertoara, film istog naslova imao je premijeru u Veneciji, ali se nikad nije pojavio u jugoslovenskim bioskopima. U novinama su čitave stranice bile posvećene rušilačkoj, neprijateljskoj noti mog pisanja. Naravno, nisu me hapsili, čak ni policijski saslušavali – zar mi nismo živeli u poznatom „ružičastom komunizmu”, daleko od onog u Bugarskoj ili Albaniji. Samo sam imao shvatiti: treba neko vreme da budem kuš, da za jedan period ne postojim. Ženina služba bila je za kruh.

Nisu ni drugi bolje prolazili, osam filozofa izgubilo je profesorsku službu. Ljudi sa filma prestali su da snimaju, uz njihova dela pojavio se pojam „crnog talasa“; tako je iz nerazumljivih razloga crna boja postala nepoćudna, a reč „noć“ takođe. Jedan slikar je postavio svoju izložbu, ali ova nije otvorena, između galerije i publike pojavio se policijski kordon, samo zato što se ovaj usudio da prikaže predsednika Tita u društvu sa žirafama iz brionskog vrta i sa glumcem koji ga je igrao, Bartonom. Kao i uvek bilo je ljudi raznih. Jedna glumica, koja je oduševljeno igrala u mom komadu, odjedanput je shvatila da je taj komad neprijateljske sadržine, pa da ga treba skinuti.

Onda sam se setio svog velikog prethodnika: Ivo Andrić proživeo je nemačku okupaciju u sobici, iznajmljenoj od nekog inženjera, niko ga onde, u strmoj ulici ispod glavnog beogradskog trga, nije dirao, ni njega, ni njegov tihi rad. Tamo je, u opštem ćutanju oko sebe, napisao svoje najvažnije stvari.

Tišina jednoiposobnog stana, na dnu Beograda, pored Dunava, vrlo mi je pogodovala, ali se u nju nisam ukopao, kao u zemunicu. Pa kako nisam morao da radim na ciglani ili da istovaram pesak – nisam čak bio prinuđen ni da objavljujem koješta pod tuđim imenom – bacio sam se na bazanje ulicama, katkad kao flaner, katkad kao duh. Koliko sam se nahodao tih godina, koristeći okolnost da sam postao neprimetan, jedan nevidljivi stvor iz pripovesti H. Dž. Velsove. Tako je za većinu moje generacije pukla idila između pojedinca i celine, posle duže vremena života u kakvoj-takvoj društvenoj porodici, ponovo smo bili razbaštinjena nejač, izbačena na ulicu. Naš raskid sa familijom države, društva, njegovih regula i zahteva, bio je, međutim, dragocen. Bio je to srećan trenutak da se konačno odvojimo od rigidne, konvencionalne, zatucane konstelacije jednog režima, što se samo u vlastitim zamislima smatrao „naprednim“. Možda oštrim uređenjima uopšte nisu potrebni naslednici, deca uvek postavljaju neugodna pitanja. Odjedanput izopšten i bezdoman, oslobođen obaveza prema obitelji moje domovine, sa svim njenim svečanim, krutim tonovima, mogao sam dalje da praktikujem svoju sklonost prema profanim činjenicama života. Preda mnom se otvorio veliki proletarijat jezika, da su bili iole samosvesni, vođe naroda bi shvatili da i sami pripadaju njemu. Jer i rigidni diktum naredaba, odredaba i zakona ima u sebi svoju protivjezičku prirodu, onu istu, pojedinca koji greši u padežima.

Tako je počela da se odmotava jedna hronika nižerazrednih okolnosti, daleko od strogosti sveta koji nas je okružavao. Tek sada mogao sam do kraja proučiti ulogu porodice u svom životu. Pa ipak, ovo što sam započeo ispisivati u svojoj veseloj osamljenosti, nije bio nekakav porodični roman, nego sotija o jeziku. Bio sam načisto da nijedan narod ne govori svojim govorom, nego tuđim, naturenim, punim gotovih floskula. Pa kad piše svoja pisma, kućna, domaća, ljuvena, ili ona, upućena sudskim organima, kad ispisuje špecerajske račune svojim mušterijama, kad razgovara prilagođenim načinom sa poslugom ili strancima, kad čita roman u nastavcima iz novinskog podliska, kad detetu ponavlja lekcije iz školske čitanke, kad popisuje stvari iz svoje imovine ili sastavlja spisak očekivanih gostiju, ljudsko biće u vlasti je jedne ne-jezičke i protiv-jezičke regulative, uštogljene, nakaradne, ali usled svega neobično zabavne. Postoji, znači, taj ne-jezik, taj protiv-jezik, jezik tutorisanog govorenja, koji sam počeo da istražujem.

Tako je trajala ova unutrašnja emigracija, neka vrsta osobne okupacije, bez dima i vatre: neko je možda prešao na drugu stranu ulice kada me je spazio, ali to je bilo sve. Ipak sam se jedanput, pri kraju 1977, skoro sudario sa nekadašnjim izdavačem. Gde si ti, tu sam, šta radiš, ništa, valjda pišeš nešto, pišem, šta je to, jedna debela knjiga, koliko, 800 strana, pa donesi!

Tutori su izašli iduće godine, dobili su godišnju nagradu izdavača, ušli su u kolekciju 50 srpskih romana, ovaj izdavač koji me je susreo o Tutorima napisao je knjigu. Nisam ni primetio kako je moje okupacije odjednom nestalo. Onaj vihor koji je dunuo u dobar deo mojih savremenika, pa donekle i u moju jednoiposobnu kabinu, utihnuo je. Konstruišući jedno poglavlje od samih papirića, poređanih po nekom redu na stolu, trudio sam se samo da neko ne otvori prozor, da se ne raznese njihov raspored, drugih vetrova više nije bilo.

Makar me moji nemački prijatelji već dvadeset godina ubeđuju da je to neprevodiva knjiga, ona se, istrajnošću njenog izdavača i golemim trudom prevoditeljice, ipak pojavljuje. Silni izazovi bili su pred ovom upornom gospođom, sećam se da sam i sam bio na istom, prevodeći u ranoj mladosti neprevodivu poeziju Velimira Hlebnjikova. Jer neprevodivih knjiga zapravo nema, bez obzira na razlike prema originalu, koje su neizbežne. Tako vam gospođa Brigitte Döbert nudi knjigu koju je sama napisala, gledajući iskosa, sa strane, moj davni rukopis. Ali ni autor knjige nije bez ove taktike; pišući, on neizbežno gleda u ono što je bilo pre njega. ((2015)