“Ovih dana”, kažem Manituu, “nekako mi se čini da su ljudi dosadni, bezlični, jednolični, čak pakosni”.

“Znaš, jednom sam, kad sam bio vrlo mlad i kad me je mnogo toga okupiralo, čak više nego što bi trebalo, napravio jedan eksperiment. Svaki dan sam u isto vreme šeteo istom stazom. Ma kakvo vreme bilo. Jednog dana mi je sve izgledalo čarobno, bajkovito, lahorasto i opuštajuće. Osećao sam sve. Čuo sve zvuke. Video sve boje. Udahnuo sve mrise. Sve je bilo neverovatno budno. A kišilo je. Drugog nekog dana sve to je bilo teško, mračno, mučno. Ništa nisam osečao od svega što je oko mene, osim mene i stanja u kojem sam tada bio. Ne sećam se tačno šta je tada poremetilo moje raspoloženje, no, svakako je to uticalo na moj vid, sluh, njuh. Treći neki tamo dan, čupao sam se za kosu od sekiracije i duboko u pogledu na daljinu tražio rešenje. Staza kojom sam prolaziio bila je usamljena i iplašena i umorna.. Malaksala od mene. I tako. Svaki dan sam zapisivao sve što se na toj trasi dešavalo u meni i van mene”.

” I došao si do zaključka da sve vidimo onakvim kakvi smo mi?”

” Onda sam sve to samo “preneo” na ljude”.

” Hoćeš da mi kažeš da sam ja dosadna, bezlična, jednolična, čak i pakosna?”

“Hoću da kažem da sam jedne iste ljude u različitim vemenima doživeo i video skroz drugačije. Jedan me je mladić, na primer, strašno nervirao. Nerviralo me kako sedi, priča, smeje se, udvara se devojkama, pije piće, razgovara s komšijama. Sav je bio nekako nestvaran a težak mojoj duši. Isti taj čovek, posle nekog vremena, nezavisno od toga da li smo se bliže upoznali, a nismo, bio mi je vrlo simpatičan. I zapisao sam tada u svoj tefter za praćenje sebe; “Neverovatno! Mi u drugima ne vidimo druge! Vidimo uvek sebe!”

Ućutim. Mora biti da sam ovih dana sama sebi dosadna. Lenjost duha stvorila je osećanje bezličnosti sebe u samoj sebi. Obezručila sam se da bilo šta uradim iz zaglavljenosti, pravdajući se malaksalošću. Ostao je u meni eho s kojim sam otišla na spavanje, “u drugima uvek vidimo sebe”. Manitu je ostao da rezbari drvo. Imao je nameru da u figuru koju pravi useli svoju dušu. I pobožno mu je svaki dan prilazio rečima: “Moja će lepotica na kraju progovoriti mojim očima”.

.