“Imao sam jednog prijatelja koji je nekako naglo počeo da gubi vid. A imao je oko sokolovo kad smo bili u kontaktu.Išao je lekrima svaki čas. I ne samo radi očiju, nego, svako malo bi mu nešto falilo. Dugo sam razmišljao, analizirao šta je uzrok slabovidosti. Nije moguće da je za tako kratko vreme postao skoro slep a da nema nikakvu dijagnozu. Lekari su mu davali kojekakve dioptrije i ništa nije pomoglo. Preporučili su operaciju. U momentu kad smo se sreli, nosio je beli štap. Po glasu me je prepoznao”, započinje priču Manitu zainteresovan za ono što ču reći. Uvek tako radi, gleda me pažljivo dok mi priča. Kao da prodire u najsitnije misli kojima moje telo reaguje na govor.

“Znači, poznavao si ga kad je bio reka?”

“I to valovita hučna reka. Ponekad poludela nosila je mutnilo brdskih krajeva kao laki teret koji se brzo zbaci s ledja”.

“A sada je voda u kofi?”

“Sada ti stavljam veliko znak pitanja?”

“Ok. Idemo ovako: Čovek je bio strela. Precizna, isprogramirana strela koja bije u metu. Fijuk njen je brzina svetlosti. Promene se svaki čas nižu. On teče kao reka. Menja se. Kad je sebe kao vodu zahvatio u kofu, uvukao se u sebe. Stao. I ni makac dalje.Ne vidi iz kofe ništa do sebe. Možda vidi sebe u prošlom vremenu. Možda u toj kofi grli sliku nekog koga je izgubio. A ne vidi sebe ni u sadašnjem vremenu. Treba vremena baviti se svim tim lekcijama koje nismo naučili. A učenje zavisi od ponavljanja”.

“Ti misliš da on sada uči sebe?”

“Upravo to. Skoro je oslepeo od učenja”, rekoh poučena sopstvenim iskustvom.

“Koliko će mu vremena trebati da izadje iz te tvoje kofe?”

“Onoliko koliko mu treba”.

“I koje su tvoje procene, pošto vid rapidno slabi?”

“Kad te oči koje je uperio u sebe, kad preradi taj mrak u koji je zapao, i pogleda sebe očima drugoga, a koje su zapravo njegove druge oči, onda”.

“Ali….”

“Nema “ali”. Dragi, bila sam u kofi. Naučila mukom teškom da plivam. Pa da isplivam. Pa sam se bacila u reku s najviše litice. Slepa. Pa me je naglost posekla. Pa sam shvatila da treba ponovo da se vrtaim u kofu s vodom i otuda opreznije pogledam. Da prvo vidim da li vidim”.

“I, je l si videla što?”

“Isprva ne. Posle, polako sam videla sve oko mene. Ali, moralo je da se desi nešto pre toga. Ljubav koju sam zakopala za sve grleći uspomene, jedva sam iz sebe izvukla. I zavolela sve. I shvatila da ona, ljubav, najjasnije i najčistije vidi. Videla je ljude nasmejane, tužne, uplašene, zavisne od nekoga, vezane za nekoga, ljude čije je osećanje zavisilo od drugih, od spoljnih faktora, vremena, reči koje su im upućene”.

“Videla si uspavane ljude. Pritisnute uslovljenostima, ciljevima, ukusima, potrebama, htenjima. To hoćeš da kažeš?”

“Videla sam ljude koji nisu ni zaznali šta je ljubav a glasno govore o njoj. I bili su slepi kod očiju. Ljude koji su isti meni pre one kofe u koju sam upala ridajući za svojim uspomenama grleći ih više nego što treba. Ljude koji su živeli u prošlosti sa svim programima koje su sami protiv sebe lepo osmislili, ne znajući to”.

” Ljubav ima oštar vid samo kad je ljubav. Kad nije umišljenost. Kad nije delo manipulatora, koji vrlo iskusno umeju da ulove očajnike, nad vama. To sam negde pročitao”.

“Upravo to. Izgubiš jednu ljubav, misliš takva više ne postoji i nemoguće ju je naći. A tu je osnovna greška!

“Što”, pita Manitu, a znam da zna odgovor. Sigurno je brljao po mom lapu i video da sve što radimo i pričamo, zapisujem, pa hoće da malo ispadnem oštroumnija od njega pred potencijalnim čitateljima.

“Nije ljubav meta. Ti si ljubav. I kad izgubimo jednu, a to je ona opipljiva meta o kojoj pričamo, od krvi i mesa, živa meta, ako ne shvatiš da je ljubav neizgubljiva, zaglaviš u kofu.”

“Dobro”, rekao je”, sutra idem sa prijateljem na kafu i ispričaću mu šta si ti rekla o slepilu”.

Tako je to kad su nam teme razgovora ljudi, pogibljeni i pogubljeni u sebi. A to je moj teren. Koliko do juče bila sma jedna od njih. A ljubav? Svaka je različita. A ista. Isti iz jedne ulazimo u drugu. I ako ne umemo da sagledamo da je različitost ona stvar kojoj treba da se priklonimo, i ako previše sebe bivšeg unosimo u novo, onda nismo savladali onu “kofu”.