OSMI DAN U NEDELJI

.

Bila je nedelja. Rekao bi čovek, pa šta, nedelja ko nedelja, dosadan dan za odmor.Međutim, varate se ako mislite da je taj dan bio kao i svaki drugi.Nigde nikoga u gradu.Ručak se već davno svario.Gleda se neki film koji bi trebalo da bude zanimljiv, jer nedeljom su naredili oni sa tevea da gledamo taj jedan jedini film i da nam bude valjda lepo.Svi se spremaju za kupanje, kao da je samo nedelja dan za to.A ja, krišom tiho privučem dedine stube i popnem se na tavan.

A tamo….

A posle….lagala sam kako sam bila na Mesecu, al stvarno bila, i kako sam tamo videla onog čiča glišu što liči na mene kad sam bila muškarac u nekom tamo životu..Inače ne bih i levicom i desnicom tako snažno udarala pravo medj noge rukometaškom golmanu golove.

I, eto… Ni danas ne znam, jesam li to izmisila da ih sve redom zadivim i nateram da putuju malo bez para, baš kao ja, ili sam stvarno tamo jednom bila. Bilo je živo.

A ovo danas. Isto nedelja. Razvlačim se po kući. Samoća ima rep dugačak čitav hodnik. Nije da ne prija, al i nije baš nešto. Razmišljam o tome kako sam nekada ćeznula za njom. I kako je lepo biti sam. Valjda zato što sam i u društvu bila sama. Ne znam kako se ta greška potkrala dragom bogu u pravljenju materijala zvanom Ja. Al, eto, dešava se i svemogućima takvo što.

Imam zakazanu posetu. Pisac je. Dolazi iz daleka u posetu mi.

Telo mi drhti pre nego što će da pristigne. Uvek je tačan, čak i porani. Tumačim to kao ukrštanje želja. Nemušto.

Žarno postaje čim otvorim vrata. Ne smem da ga pogledam, odmah kažem, sedi gde hoćeš. On sedne u dnevni boravak i odmah ustane, dolazi do kuhinje gde kuvam kafu. Propinjem se da dohvatim šoljice, uz pitanje, hoćeš zelenu ili žutu. Osećam, skočio bi sa stolice, ugrabio me, podigao i tu u kuhinji bismo se prepustili lavi koja magnetski pritiska naše čežnje. Ostajem tako u tom položaju osećajući njegov pogled kako klizi po mojim butinama i guzi, ramenima, kosi koja se, kad se tako propnem, do pasa spusti. Drhtim i dalje i zapričavam ga nekim glupostima dok nalivam kafe u velike šolje, s pitanjem, hoćeš li da probaš moju orahovaču na dalmatinski način. I brbljam recept, toliko rakije, toliko rasečenih malo večih oraha na pola, nekoliko zrna kafe i sok od cedjenog limuna. Brblja i on kad ga pogledam. O svemu i svačemu. Vuče majicu da sakrije stomačić, kaže, ugojio sam se kao prase. Pijemo kafu začinjenu dogadjajima sa pesničkih večeri, lektorisanjem knjiga nekim marginalcima, lova mora da se zaradi, kafu začinjenu, sada već potisnutom jakom privlačnošću. Pomislim samo, Bože, šta mi se ovo dešava posle toliko godina utrnulosti tela, molim te oteraj ovo iz mene. Ne umem ja ovo.

I, njegov pogled na moja bedra, susret pogleda.

I granice pucaju. Zuji u ušima razapetost izmedju ne smeti i žestoke želje što se stisnula u stomaku i gori u grču. Čeka oslobadjanje.Tera. Nagnem se preko stola i poljubim ga u ruku.Nesvesno. Zatrepće, zadrhti njegovo krupno telo, i nasmeši se. Saginje se i ljubi mi ruke. Obraz svoj mojom rukom mazi i žmuri.

Umesto da vrisnem, da nešto kažem, da se odbranim od magneta, držim taj trenutak za njegovu ruku, povedem ga lako ka sobi kao da to nije prvi put. Osećam pristaje vasiona na ono što činimo.Podržava nas. Drži me oko struka stegnuto, na granici slatkog bola. Verno, Sanjalački žestoko.

I izgubljene, utrnule čežnje kako lako razgovaraju golim telima u drhtanju, dahtanju, ritmu ujednačenom, toplinom duša, kucanju srca na srce. Osećam svu svečanost tela kad se duše slože. Stenjanje slasti koja struji telom, mozgom. Srce bije kao da svadja se s nekim dragim.

Prošaputao je, je l ovo stvarno, i nastavio da klizi niz moje telo namazano kapima tamjana u maslinovom ulju. Prošaputao je, kao da se molim u crkvi, takav je ovo osećaj. Prošaputala sam, ćuti, samo ćuti. I znala da je to to. I strah je nestao. A onaj grč u stomaku opustio se i nasmejao moje zadovoljno postojanje. Klonulost zadovoljstva. Gledam ga, leži i netremice gleda negde u plafon, onda se blago okrene i kaže, nećeš ti meni više nigde pobeći. Nigde. Prevaljam se na njega. Veliki kao postelja. I gledamo se u oči. Sve dok ne zaspimo.

Jesam li i ovo izmislila?

Ne znam.

Je l ON bio tu?

Jeste?

Da li me je dodirnuo?

Nije?

A šta je osetio?

Isto što i ja?

A otkud znam?

Znam.

A možda on uopšte nije ni došao kod mene?

Jeste. Imam dokaz. Juhana Naštada, “Nadalje ćeš samo stariti”. Opipljiv dokaz. I imam još jedan dokaz, miris njegove kože po čitavom mom telu. Knjige mogu da me prevare, miris muškarca nikada.

Ipak sam jednom davno kad je bila nedelja bila na tom Mesecu. Osmog dana u nedelji.