Ućutao se nešto. Čitavo popodne ćuti Manitu. Navikla sam da kad je takav ništa ne pitam. Ćutim i ja. Znam, kad bude spreman, reći će. Spremala sam neki sos s lešnikom i majčinom dušicom, pa sam se osmelila, kao po običaju, da dodam malo bosiljka i nane. Volim da odstupim od recepta, pa to ti je. I to ima neko opravdanje u mojoj prirodi. Ako ne iskoraknem drugačije, kao da nisam ni hodala. I on to zna. Gleda me i smeška se. Osećam, razgovor će da poteče, mada, moram priznati, nije bi baš nešto do filozofiranja dok ne završim ovo što sam započela. Jer, unosim se u kuvanje retko. Ovo je jedna od prilika da napokon zapamtim recept koji sam izmislila menjajući postojeći.

“Danas sam ubio vodu”, kaže on. Uvijen je u ćebe. Bulji u peć.

“Je l? Kako to može?”

“Može. Zahvatio sam vodu iz reke i najednom shvatio kako sam je odvojio od celine. U kofi je bila mirna sve dok je ja ne bih prodrmao”.

Ume tako da vidi starnost nad stvarnošću, da spozna iznad spoznaje i tome pridaje veliki značaj. Ponekad me to baci u razmišljanje, ponekad mislim koliko je naporno živeti tako u svemu videći nešto drugo od pojmovnog.

“Tu si vodu planirao da piješ?”

“Ne. Da se okupam”.

“I misliš kako si je ubio?”

“Prosto mi je bilo nemoguće da se posle okupam”.

“Dete je u majčinoj utrobi u vodi. Radjanjem se odvaja od celine. A to je život onda”.

” Ali, u mojoj je kofi bila potpuno mirna .U mojoj rucu mrtva. Njen život je zavisio od mene”.

“Kad ćeš već jednom da prestaneš da se mučiš time da je sve što vidimo podložno promišljanju? Opusti se, čoveče! Pusti to dete iz sebe. Sve je tu radi nas. Samo treba znati uzeti. Jednostavno. Lako. Kao što dišemo. A ne promišljamo kako to radimo. Čuj, ubio vodu!”

“Jesam”, ne odustaje Manitu.

“More, daću ja tebi ubijanje ako smesta ne ustaneš i odradiš ono što sam naredila. Inače, ručka nema na vreme”.

Poslušno kao dete, ustao je i počeo da secka luk.

Pomislim: “Ručak nam je od ubijanja sav. Meso, luk, peršun. lešnici, sir, jaja…”.

Ne upadam ja tako lako u te njegove rupe od kojih je ponekad sastavljena naša stvarnost. Spoznaja iznad spoznaje usporava spoznaju da je život jedna harmonija privida i nametnutih istina i potreba.

Al, jebi ga, idemo dalje.