Već je petnajst do devet i šankerica nas tera da popijemo zadnje piće jer uskoro zatvara, točnije za 15 minuta a mi smo tek krenuli u Zagrebačku noć.

Naručujemo po pivu dve, koliko ko može popit za pet minuta. Šankerica se odjednom izgubila negdje iza i nema je. U tom trenutku tko je bil blizu sata koji je visil na zidu, pomakne prstom kazaljku unazad i opet je petnajst do devet. He,he!

Vrativši se pogleda opet na vuru i samoj sebi veli “kad bu fajrunt,ovih petnajst minut su mi najgori. Nikak da projdu, a moram doma.”

Mi za šankom smo bez komentara, samo naručujemo. Dajte još jenu pivu i pelin, ima vremena.

Potoči ona i opet prejde nekam iza a mi opet kazaljku.

Tak bi to znalo ići i do pol deset, sve dok žena ne bi skužila da tu nekaj ne štima.

Kriva je vura, slabe baterije, ma svakaj smo zmišljali i pravili se da nemamo pojma i prazneći zadnju cugu za šankom.

Tak je to išlo svaku večer, nekad bi skužila, a nekad bi “prošlo”. Teško je bilo sterat nas van, a kad bi napokon izašli, svi u čoporu, prešli bi svi skupa ZAJEDNO U NOĆ.