A kako pisati o njemu, ako ne kao o napaćenoj duši

Koja je živela u večitom strahu i begu

Od osvete

Telo, prerano potrošeno

O duši i da ne pričamo

Bio je najpopularniji mladi glumac svog vremena u Jugoslaviji

Onda je nestao

I pojavio se sa likom preko noći ostarelog čoveka

Koga je život gazio sa svih strana

Ljudi su i dalje u njemu tražili isti onaj nasmejani dečački lik

Koji je postao ikona istorije ovih prostora

Igrajući Miloša Obilića, nalik Hristu, pravedniku, sa dugom kosom

I mnoge druge, kako pozorišne, tako i filmske uloge

Da nije bilo nacionalizma, ne bi bilo ni pištolja u njegovim rukama

Koji te nekada odbrani, a nekada sahrani

To je bilo Žarkovo odloženo streljanje

I pucanj u sve ono što bi moglo da se zove normalan život, budućnost

Nakon toga ide zatvor, tumaranja po svetu, skrivanje, fizički poslovi

I čekanje da se vrati u zemlju

Gde su ga svi znali, ali ga je malo ko poznavao

I vratio se, na velika vrata

Preko novih filmova, knjiga, serija

Da se spolja činilo da je ponovo onaj stari

Ali su posledice ostale i nastavile da ga lome

Iako je, na trenutke, delovao kao neuništiv

Danas kada smo saznali da je otišao

Kao da se ugasila još jedna zvezda koja nas je obasjavala

I sve je na trenutak stalo

Šta reći osim sudbina

Ništa utešno, ništa pametno

Osim da ostaju sećanja i dela

Ne jednog posebnog i dragog čoveka

Koji je prošetao našim životima

Prvo kao “dečko koji obećava”, posle kao mučenik

Koga je čekala kazna

Odloženo streljanje

I muk tišine koji ga je odneo u večnost

Gde život prestaje, ali ostaje besmrtnost

Kao svedočanstvo postojanja

Kroz sve ono što je bio i predstavljao ljudima

Koga je naša javnost izgubila?

Čoveka koga možda nikada do kraja nije ni imala

Koji se samo rasuo pred nama

I mnogo dao

A kada takav neko ode

Uvek imaš utisak da si nešto i nekoga

Posebnog izgubio