“Ko zavidi, dokazuje svoju bezvrednost”, kaže Manitu citirajući, čini mi se, Horacija.

“U jedno sam sigurna, ne osvrći se za njima i ne obraćaj pažnju. Ako se uhvatiš u njihovu zamku, gotov si. Pusti ih nek se u svojoj zavisti udave. Nikad neće moći da te stignu. Niti da postignu ni blizu onoga što si ti i što još možeš.”

“Ne zaboravi da zavidnici uvek misle da njima više pripada nego što su zaslužili”, nastavlja on.

“Upravo to i odaje njihov osećaj sebe, osećaj da su mali pred nekim, pa se, služeći se rečima, hvalisanjem, kuraže da su vredniji. “

“A što je u svemu tome najzanimljivije je da su zavidnici skloni da se podsmehnu onome kome zavide, čak i da budu zajedljivi. Stoga, mila moja, napred, ne vidi ih, hrli ka svojim novim ciljevima. Nek ostanu gde jesu i moli se za njihovu dušu”, veliki moj čovek me smiri.

A videh kako su zavidni skloni da se zavišću udružuju. Valjda im je tako lakše da podnesu sebe. A često i nekakvo zlo mogu da nanesu, tako udruženi, onome kome zavide. No, mislim da je svakom put zacrtan. Stoga, postavi mi prepreku, preskočiću je. Znam svoj put.

.