na Lazarevačkom drumu

.
ko danas uđe Kod Ace ne izgleda lepo:
glavati, žutozubi muškarci, neobrijani od rođenja
starica s pudlicom patkastog hoda
šankerica u trenerci, plastični nokti
nad kariranim stolnjakom majstorovo lice:
umor dubok kao arteški bunar
čovek u radničkom kombinezonu s vrata širi ruke:
đe si – prekodrinski sočno, nekome unutra
naslonjen na pivo, grmalj, iz polutame:
nisam niđe, eto đe sam – smeju se
Pazolini bi ih voleo – prekarijat iz predgrađa
unuci pandura koji su mlatili šezdesetosmaše
a tvoje su telo uništile knjige
rukopis na koži ipak vam je isti
(alavost, opijat i za hrišćane i za komuniste)
pomalo ih voliš pomalo ti se gade
miris sprženog mesa tucane paprike
miris hmelja, iz zvučnika drma:
čini mi se šećeru / ti bi mene za večeru
u zlatnom preseku iza musavog okna
čiča sedi pred korpicom sa jajima
a iznad njega poput džinovske šubare
krov socijalističke desetospratnice
na televizoru bez tona opet neki rat
ovaj put pravoslavci s obe strane
ćirilica duž haubica, kod Ace o tome ćute
sunce predugo umire iznad reke zakačeno
o tipsko sleme – novi brutalizam
do sutona ti celi kraj postane tuđ
negde na mreži si pročitao:
Balkan je jednom bio kontinent

(iz zbirke Flodorov đez, Povelja 2023)