Michael Martens: Kada rezervišem sto u beogradskim restoranima kao navodni Handkeov brat, za mene uvek ima mesta

“Šta misliš o Martensovom tvitu?”

Jedan moj prijatelj, koji pomno prati kulturna i “kulturna” zbivanja u Regionu, naravno prije ovog pitanja danas mi je poslao kratki novinski članak¹ iz Nove. “Friško, od prekjuče”, dodao je u svojoj poruci. Nisam ga htio ražalostiti da prvi put čujem za Novu. Ipak, zagolicao je moju znatiželju, pa sam se malo “raspitao”, putem mreže. (Najviše me zanimaju gazde medijskih kuća, oni su često čudo od hipokrizije. Ima ih podosta koji koračaju kao žive potvrde likova iz romana velikih pisaca epohe realizma).

“Šta mislim? Ne, ne mislim. Zamišljam…”, pišem mu u našem viber-dijalogu, dva-tri sata kasnije.

“Koga? Šta?”

“Pa… Martensa, novinara koji smatra da je pisac a ne publicist…”

“Kako?”

“Fino… U pižami… Pije kafu i tvituje…”

“Nikad te nisam upitao… Ti nisi na tviteru?”

“Ne, nisam… Samo svojim stopalima na zemlji…”

“Pa… I on je, tako nešto, i ja, i svi…”

“Istina je… Samo ima već previše onih koji moraju biti mudri svakog jutra. Ako nisu mudri, onda im drugi to nalože…”

“Drugi?”

“Ti čitaš Novu, a ne znam ko su gazde Nove?”

“Pa… Ne moram sve znati…”

“Ni ja, ali… Čim prije ću ti poslati jedan link²… Da vidiš ko su gazde Nove i čime se bavi, gdje kako zgrću pare… ”

“Kao i svi drugi…”, kaže moj prijatelj iznova se čudeći. “Kako meni nisu jasne neke stvari?”

“Jesu ili nisu… Nije važno… Važnije je da mi u toj ‘nejasnoći’ nije nemoguće da zamislim poruku Martensu: De, Michael, drmni nešto, da razbudimo srce Balkanije! I… Michael drmne…”

“Mene zanima kako i zašto niko ne reaguje na ovakve izjave! Michael drmne…”

“Jeste, drmne. Potom vasceli Beograd ćuti… Ćute i u Regionu, gde ćeš bre protiv Nemca iz Frankfurtera… Idi bre, kaj je tebi!”

“Dosad nije niko prstom mrdnuo… A taj tip je blefer: nema mjesta u restoranu, pa kaže da se zove Hans Handke…”

“Ti u to vjeruješ?”

Pauza, petminutna. Možda je moj prijatelj morao da ode tamo gdje i carevi idu pješke.

“Nastavljamo?”, piše on.

“Nastavljamo…”

“Vjerujem li u to? Hm, ne znam…”

“Ne znam ni ja… Samo zamišljam načitanost gazda beogradskih restorana… Sumnjam I da se oni bave rezervacijama mjesta, stolova…”

“Ali Srbi vole Handkea?”

“Ima i varljivih ljubavi… Koje i du i do zaborava imena…”

“Kaže Martens da bi se u Zagrebu predstavio kao Genšerov rod?”

“Neka pokuša! Neka cura iz gostione bi ga možda pitala igra li za Bajern!”

“Znači… On je blefer!”

“To si ti rekao… Zašto da ja sutra idem na sud za uvredu…”

“Nećeš valjda ovo objaviti?”

“Poslije odbijanja objavljivanja mog komentara tog članka u Novoj… Vaš komentar je uspešno poslat, potom slijedi bjelina. Nije svaki komentar poželjena… Ali, ako se ti slažeš?”

Slijedi ona fina srpsko-hrvatsko-bosanska konstatacija koja počinje sa J a završava sa GA. Tek potom:

“U redu, stari…”

“Hvala…”, pišem prijatelju.

“Misliš da će on reagovati?”

“Ko?”

“Pa… Michael…”

Kad nije reagovao na moje poglede na svoje knjige, o Andriću i Jugoslaviji, zašto bi na ovu kritiku… (Ne smijem napisati: blefiranja, nikad se ne zna šta veriimportantni mogu poduzeti!) Svejedno, uopšte ga ne zamišljam u Hamburgu, gdje se u nekom restoranu predstavlja kao prapraunuk Imanuela Kanta. Nijemci su, mnogi tvrde, ozbiljan narod, pogotovo kad su u svojoj zemlji. Ali, to nisam napisao mom prijatelju.

1 https://www.bing.com/ck/a?!&&p=d053cf9413a7b072JmltdHM9MTcwMjg1NzYwMCZpZ3VpZD0zYzY1MzFhZC0wODQzLTY0MDAtMzYzZS0yMWUxMDk5ZTY1Y2UmaW5zaWQ9NTE5MA&ptn=3&ver=2&hsh=3&fclid=3c6531ad-0843-6400-363e-21e1099e65ce&psq=nova+rs+martens+handke&u=a1aHR0cHM6Ly9ub3ZhLnJzL2t1bHR1cmEvbWFydGVucy1rYWRhLXJlemVydmlzZW0tc3RvLXUtYmVvZ3JhZHNraW0tcmVzdG9yYW5pbWEta2FvLW5hdm9kbmktaGFuZGtlb3YtYnJhdC16YS1tZW5lLXV2ZWstaW1hLW1lc3RhLw&ntb=1