dodje mi da pobegnem u tebe

kad mi padne mrtav bivši čovek

u misao vrelu do usijanja

a onda pomislim

kako će ovaj svet bez mene

ti steno velika i meka kao pamuk

gde da se zakačim a da te ne povredim

u vreme faustovskih težnji ka nedostižnom

ti gromado koja hoda lako u mojim nažvrljanim pesmama

ti trajanje mojih nezamislivih čaranja

ti koji me golicaš po znanjima što muku grče kao blago

ti dubino bolesna dubino mojih samosvojnosti

kad ćeš već jednom da odeš u vraga

i da me pustiš na miru koji ne želim

jer šta sam ako sam samo obični metak

odavno ispaljen kroz već napuklo okno

dosade

i opet mi dodje da pobegnem u tebe

kad mi padne u mrtav ugao bivši čovek

pa ne mogu pogledom da smrskam

ovu tudjinku u meni što rovari protiv mene

a onda pomislim

kako ovaj svet ne bi mogao bez mene

i kako volim stisnutu pesnicu

kojom se neću udariti u glavu

jer u njoj upravo držim vasionu