Leto je 262. godine, avgust. U kasne popodnevne sate zakazano je izvršenje smrtne kazne vojnika Avrelija, u amfiteatru Viminacijuma pustiće na njega medveda. Vest se kasno proširila, došli su samo najbliži i slučajni prolaznici, da ga bodre, i da pate.

– Šanse su mu male, rekao im je dežurni izvršitelj, medved je mlad i u razvoju, a već jak. U najboljem slučaju, izdržaće nekoliko sati.

Izvršenje smrtne kazne u rimskom carstvu, borbom sa zverima u areni, imalo je svoj kodeks, ispisane norme, satnice, izvršitelje, pomoćnike koji bi davali vodu i zveri i osudjenom. Smrt je morala da bude dostojanstvena. U svakom slučaju borba bi prestajala sa zalaskom sunca. Ukoliko ne bi bilo smrtnog ishoda, s jedne ili druge strane, borba bi se nastavljala sledećeg dana, u predvečerje.

Preko noći, svako u svojoj samici, dobijali bi hranu i vodu. Da mogu da ližu svoje rane. I zver i Avrelije.

Prvih dana Avrelije je bio u šoku, nije znao da se bori s medvedom, ali instiktivno se uhvatio u koštac s njim. Rvali su se, grizli.

Kasnije, kako su dani prolazili, dobio je još jednog neprijatelja. Nije mogao da podnosi uzvike i urlike sa tribina, iako su svi navijali za njega i svakog dana je dolazilo sve više ljudi da ga vidi. Bili su to njegovi poznanici, prijatelji, žene koje je nekada voleo, deca koju je napravio, nekada bliski pa daleki ljudi, neki kojih se jedva sećao, bila je tu i njegova majka i otac, siguran je da ih je video iako su odavno umrli, dolazili su i sami izvršitelji van radnog vremena da ga podrže i ohrabre. Smetala mu je njihova bol i uplašena lica, oduzimali su mu snagu koju je morao da čuva za borbu sa medvedom. Voleo je samo zalutale prolaznike koji su se divili toj viteškoj borbi bez pristrasnosti. Hteo je da pobegne, nestane, ne od medveda, već od patnje koju je prouzrokovao svojom borbom. Ipak taj instikt za preživljavanjem nije mu dozvolio da odustane. Na svaki bolni ugriz medveda, još jače mu je sevao bes iz očiju. I kada je mislio da nema više snage, kada mu je bila teška i pocepana prtena haljina na sopstvenom izranjavanom telu , nešto ga je teralo da ustane i nastavi. Nije znao to da objasni, mešale su se slike borbe, krvi, grimase ljudi u publici, urlici bez zvuka, usporena kretanja, ljudi iz prošlosti, doživljeni pejzaži nakon povratka iz vojnih pohoda, drhtaji ženskih tela koje je imao, brzi tok reke kraj koje je rastao, miris doručka kod majke u kući, mirna poslepodneva u kući sa ocem i majkom, strah od mraka koje je imao kao dete, jahanje u prvi vojni kamp, celonoćna druženja sa prijateljima, rad u cirkusu, našminkani klovn koji mu se cerio u lice i govorio: smrt!

Danima je trajala borba, kad se činilo da će Avrelije pobediti, to ništa nije značilo, jer bi onda dolazili još teži dani. Naučio je i to.

Sedeo je na klackalici smrti, i ta igra nije imala nikakvu lepotu.

Leto je 2023. godine, avgust. Aleksej je sedeo u udobnoj kožnoj beloj fotelji na klinici Sant’Orsola u Bolonji. Sve oko njega bilo je belo i čisto, neutralno i bezlično, s jakim mirisom dezinfekcijskih sredstava. Bio je umoran iako je napolju sijalo prijatno avgustovsko sunce i bacalo lepu svetlost na drveće. Granje se blago povijalo, video je kroz prozor.

Ušla je bolničarka, osmehnula mu se i najpažljivije priključila novu, dvadeset devetu dozu hemio terapije.

Podigao se malo, smestio udobnije u fotelju i dubokim prodornim pogledom pogledao je medveda pravo u oči.

Avrelije, nevidljiv, sagnuo se i tiho mu šapnuo na uvo:

“Svaka igra je lepa..”

Ovlaš ga je dodirnuo po ramenu i otišao.