fotografja saša montiljo
“Kad iz tebe pokulja žal za davnim vremenima, onda je to znak da si počeo da se survavaš u starost”, reče i nastavi da čvraka po tastaturi i dalje zadivljen što svaku pogrešno otkucanu reč može lako da ispravi. Ipak, u njemu je ostala da tinja ljubav prema pisaćoj mašini koja bi, dok kucaš, bežala do na vrh okruglog stola prepunog čvorova.
,….
…..
Dok je vetar uvijao u vrtlog sećanje na prošlost, dok je mrak povijao novo čedo u naručje noći koja je najavljivala nešto sasvim novo od sutra, Manitu je popravljao s majstorima u dvorištu vodovodnu cev. Ušao je u kuću sav blatnjav sa nabijenom kapom preko čela u velikim zelenim čizmama koje je povremeno nosio na pecanje. Pomislila sa da li je to ono što hoću. Običan jedan život. Jednostavan i lak. Pun razgovora o svemu i svačemu. Pomislila sam kako nisam navikla da razgovaram mnogo i kako će me smoriti dosada jednoličnosti.
” Znaš, dok te gledam kako lako hodaš po parketu, preplavi me nežnost kakvu nisam do sada osetio”.
“Ovo nije normalno koliko je normalno”.
(Manitu ljubavi moja, ulomak)
radio gornji grad 
