tranjamo kroz ovu čekaonicu života

mi

dva lepa lutka na dva konca kao u lutkarskom pozorištu

koja nikako da se dotaknu onoga što treba

da se dotaknu srži bljesak da ih zaslepi

da se nadju u onoj tački što se zove

oooo kako je ovo dobro

imati nekog preko čije ćeš ruke svoju položiti

dok srčete jutarnju kafu gledajući u vrapca

na drvenoj ogradi terase kako kljuca mrvice

jučerašnjeg ukusa ručka

i nema tu mogo filozofiranja oko toga šta je suština

zna se šta je

dodir nogu ispod stola namig kad se nekom zajedno podsmevamo

štipanje za obraze i guzu u prolazu

stisak struka

nežnost očima miris svežeg tuširanja i osveživača prostora

od lavande

šta ti treba više

do onoga što se posle dešava na kuhinjskom stolu

ispod stola u ostavi

na podu na fotelji na visilici na vagi za merenje težine

na stolu gde su sva slova naših knjiga duboko urezana

u toploj postelji sakrivenoj i ljubomorno čuvanoj

od pogleda zavidnika

ne

nije to samo seks

to je gradilište naših bezobraznih držača za opipljivost života

ipak

mi samo tako još uvek tranjamo i nikako da se sudarimo

u onoj tački što se zove prasak

a i ko zna kad će i da l će ikad ova čekaonica da se zavrti

poput ruleta

a

možda i nije suština u tome naći

već u tome čekati i tražiti

jer ne sagoreva se od ćežnje

sagoreva se od toga kad si ravan i kad ti nije

ni

do

čega