“Bio je nekako stran. Mirisao je ne skup parfem. Borio se junački sa kravatom, dugmićima, rajsfeslusom, iglom na rukavima, pozlaćenom. Sav je bio nesvoj. A kad se istuširao, onda je njegova koža zamirisala na prošlost. Nije morao ništa da kaže. Nije mogao da je iz mozga presvuče. Ni da ukrije tragove bezvazduha koji je kao teret nosio u svakoj pori. Lagano sam, dok je brisao poslednje kapi laži, jednostavno zaključala vrata. Udahnula duboko misleći da je sloboda baš sad za ruku me uzela. Jaram je zbačen”.

Detalje iz nekog rukopisa, odavno napisanog, zapravo, nabacanog kao kamenje kad se prebacuje s jedne gomile na drugu, čitala sam Manituu. Na trenutak mi se učunilo kako je sasvim dobro, a onda, odmah u sledećem trenutku, to ni na šta nije ličilo, gubilo je smisao, sliku, kontakt sa onim ko čita.

U glavi mi se nižu sasvim drugačije slike. Jedan dan svitanja čistog uma, jedan telefonski poziv, jedno veliko razočaranje, jedan otisak poljupca na mom vratu, jedno “ja sve mogu”, jedan skok sa sedmog sprata mučenika koji nije uspeo da se izbori sa sobom, jedno političko stradanje porodice a istovremeno jedno punjenje snagom upravo zbog toga što padovi jačaju, jedno cvetanje oleandra na jugu kontinenta, jedan metak uperen u srce, jedno mučenje u dvodecenijskom braku sa emotivnim kradljivcem, jedno dete koje držim u krilu koje mi kaže “mama, ne plači, sve će biti ok kad se rodim”, jedno razumevanje u povoju izmedju dvoje ljudi koji se ne poznaju a povezani su nitima koje prst božji vuče da ih nekako spoji, jedno nestvarno jutro na Krku dok sunce piše imena ljubavnika po površini vode, i, napokon, korice jedne knjige.

Uzimam papir i olovku i crtam, ja koja nisam nikada umela da crtam osim rečima, i crtam. Savršeni zagrljaj. Al stvarno savršen. Ako probate da u njega udjete, zadrhtaćete. I drhtaćete.

.