…Sto je bio pored prozora koji je gledao na zapad i koji je u svom središnjem delu, tamo gde su se sekli reka i večernje nebo, bio žuti četvorougaonik sa dugim tamnim prugama, a ispod i ispred toga (greben oblaka i kopno) već sasvim crn, bez zaštitne mreže protiv insekata; komarci, ako su pojedinačno i doletali u pravoj liniji i posrnuto, nisu više ujedali, samo su se ponekad spuštali na šaku i tamo ostajali. Obed se pri radu na terenu sastojao od sakupljenih svetlo-mrkih gljiva, po ukusu sličnih kineskim, koje su bile poprimile malo vlage od tla gde voda nije mogla da otcuri u uvek odmah zamrzavani sloj; uz to, beličasti debeli komadi lososa nabavljeni kod Indijanaca-ribara i poslednji krupni krompiri izvađeni iz, pre bi se reklo, bezoblične »letnje bašte« koja se nalazila na od vetra zaštićenoj istočnoj strani, iza kuće sa zabataom. Pili su vino kupljeno u mesnoj samoposluzi zvanoj »Trgovinska služba«, tako hladno da mu je sladak ukus, zajedno sa gorkim gljivama i ribom, neko vreme i prijao.Bio je to jedan od prvih jesenjih dana, u kući čija je unutrašnjost sanameštajem i tehničkim uređajima, kao svakidašnji praktični prostor bez tajni, podsećala na domovinu: tek se možda pri nekom, ako ne i nepažljivom, pogledu napolje javljalo ono uzvišeno i u isto vreme bojažljivo osećanje, neko vrtoglavo bekstvo prostora ka Krajnjem Severu, koji se napolju daleko, daleko prostirao; pa i bez pogleda napolje mogla je, čak i pri jelu i piću, do krajička oka da dopre neka čudna svetlost, koja je, istina, na predmetima delovala postojano, ali je kao ikakva svetlost bivala doživljena tek u fantastičnom malom trzaju iznutra, sa kojim bi u svesti postalo jasno da je to stvarno bilo »daleko, daleko«, »negde sasvim drugde«, na nekom drugom kraju Zemljine kugle.

Mačka sa crnobelim flekama, koja je pripadala toj kući, ostala je posle ždranja ribljih ostataka da sedi na stolu, na prilično tankim drvenim zidovima nije bilo prozorskog udubljenja, i gledala je napolje u šipražje rečne doline, koje se pod večernjim vetrom snažno povijalo, i povremeno je inače nepomičnom glavom i šapom sledila poneki kontrapokret u žbunastoj šikari. Vetar je duvao uz reku i na još uvek žutoj površini sada proizvodio snažne male talase koji su išli na istok, kao da je i voda tekla u tom pravcu; tek je na ivicama slike, u jakim spiralnim mlazevima, bivalo razaznatljivo stvarno proticanje, gde su se, delujući tako materijalno, kao maramica bačena u vodu, obrtali već noćno crni vrtlozi.

Daleko dole na zapadu, sada u polusenci obale, stalno se visoko iz vodenog ogledala podizalo mračno obličje, proizvodeći pri tome ritmičan zvuk koji je škripavo dopirao do kuće i padao onda natrag u vodu, svaki put uz neko životinjsko frkanje koje je probijalo čitav prazni predeo: bio je to jedan od poslednjih dana kada su Indijanci, pri opadanju vodostaja, puštali tamo da reka pokrećenjihove velike drvene ribarske točkove, koji su im poput lovnih turbina i preko noći skupljali losose. Sa one strane točka, gde je reka već sledila svoj meandarski zavijutak u pravcu severa, vukla se, kao ivicom luka lagune, cik-cak linija horizonta niske, zagasito mrke smrčane prašume. Sa vrhovima malobrojnih visokih stabala koji su štrčali iz zaravnjene, nadaleko rasprostrte mase, izgledalo je da su iza njih, u daljini, sa isturenim uskim ostrvskim leđima poput rečkog zaliva, na čistom nebeskom prostranstvu zaista stajale kule lagunskog grada.

Čamac, u kome nikog nisi video, jer posada je klečala ili čučala, klizio je iz senke lagunskog zaliva u preostalu svetlost, vukući za sobom mastiljavo plavi brod. Puščano tane, kao iz zasede ispaljeno preko vode,očešalo je glatku površinu, koja se od toga jedva uskomešala, i onda je odskočilo u šumu ostrvskog žbunja, odakle uzleti nekoliko gavranova…

.