U tom slučaju, razbiti bravu”.

Pesnicom se udaram u grudi. Vetar duva. Sunce kao da neće da zadje. Bilo bi lakše da je mrak. Ne znam kako, al u mraku je sve nekako lakše. Nemaš svedoka. A ako i ostanu modrice, nije važno.

Na početku se ništa ne dešava. Neće, čoveče, da krene! Onda lupim iz sve snage molitvu koja pokulja, više kao da šikne. I sve te neosmišljene reči dobijaju smisao razarača betona. Prska. Sve. Parčići zardjalog se krune, raspadaju, u prah se pretvore, odlete prilikom svakog udaha za novi udarac. Lipti znoj. Niz kosu se sliva potištenost.

Vrisak poslednjeg atoma snage.

I gotovo.

Počinje da pumpa.

Otvraju se vrata. Sama.

Ispada ključ.

Progutam ga.

Osećam kako se topi u snazi kiseline želuca.

Olakšanje.

Odlazim da dopržim meso.

Pomislim: Ovaj operativni zahvat moraš sam. Niko ti u tome ne može pomoći.

Noć se spušta na moje kapke. Idem da ih zatvorim da kojim slučajem ne naidje neki svedok. Pomisliće da sebi nanosim zlo.