I drugi su voleli, i drugi su ljubili

Ali da neko od svog života napravi najlepšu pesmu

Od prvog do poslednjeg dana ljubavi

Bez trunke kajanja, žaljenja, pored toliko bola

Za Kiku je ljubav nalik veri, a on je vernik ljubavi

A u njegovoj ljubavi nema sumnje

On zna da je to ona

I tu nema priča o drugim ženama, ljubavima

Ona mu je poslednja i prva ljubav

I gotovo da nema pesme gde je nije provukao

Nema skandala, trača, samo ljubav

I najlepša poezija

Koja slavi svaki njihov dan

Svako svoje pismo, putovanje, susret

Pretvorio je u pesmu

A mnogo običnih mesta u BiH pretvorio u najlepša mesta na svetu

Zato što je ona tamo bila

Kiko je merio svet po njoj

Prenoseći nam njenu suptilnost, prefinjenost, nežnost

Da smo je svi zavoleli

I radovali joj se

Kiki je možda najteže pala okupacija Sarajeva

Iz koga svi imaju pravo da pobegnu, osim njega

Pesnika grada

I nje

Najopevanije žene Sarajeva

Gde da idu, kada je čitav njihov svet

Između Trebevića i Miljacke, između Vilsonovog i Druge ženske gimnazije, koje odavno više nema

Jednom, posle njene smrti

Iz daleka planirali su da ga posete prijatelji

A on je zapisao – Bolje da ne dolaze

Niti sam ja bez Mikice ja, niti je Sarajevo bez nje Sarajevo –

Kiki je teško pala okupacija Sarajeva

Kaže da je pre rata prva njegova granica bila u Trstu, sa Italijom

Čitava Jugoslavija je bila njegova zemlja

A sada su granice čim izađe iz kuće

Nedavno sam posetio Mikičin i njegov grob, na groblju “Lav”

A on je odavno u jednoj pesmi napisao –

“Budući, potražite nas nekad u nekom crvenom traganju,

samo tijela naša ležaće pod nijemom zemljom,

ali gazite tiho,

da ne ranite naše usne,

i naše mrtve poglede da ne zgazite.”

A u toj pesmi napisao je još

“Posljednje što nas čeka ne može biti naša smrt., jer želje naše krvi negdje su moraju nastaviti.

Ti si žena, mala,

Ti si mala žena,

i jedan besmrtni avgust donio te u moje balade.

Ostani s mojim Volim koje će nadživjeti sve moje tužaljke, sve moje promjene.

Kraj mojih očiju ostani.

Nadživjećemo sebe, ne samo u humci svojih grobova,

jer znali smo, znali smo, nježni i oholi,

bježeći od noževa i granata ubiti u sebi anđele

i opet ostati anđeli.”